INTERVJU: BAS SAVA VEMIĆ, mefisto u operi „FAUST” SNP-a Glava govori glasu šta treba da radi

Prisutan je na operskim scenama u Americi, Evropi, i već su prilično utabane staze kojima ide, ali bira i puteve na koje tek treba da zakorači u svojoj karijeri. Tako je i sada u Novom Sadu, gde peva prvi put, i gde je prvi put u ulozi Mefista u pomenutoj Gunoovoj operi.

Kako je došlo do predloga da pevate ovde, baš ovu ulogu?

- Pozvao me je Željko Andrić, direktor Opere SNP-a. Mi se znamo još od ranije. On je završavao master studije u klasi prof. Nikole Mijailovića, kod koga sam i ja studirao. Godine su prošle, sad živim u inostranstvu, i on je mene kontaktirao i predložio da vidimo šta bih mogao da izvedem ovde. Pratim repertoar SNP-a i znam da je na njemu „Faust“, jedna od najvažnijih opera u svetu, a među francuskim možda na drugom mestu posle „Karmen“, tako da je vrlo važna i uloga Mefista. I eto, sada je pevam, i radujem se pevanju ove uloge.

Kakav muzički zadatak predstavlja ova uloga, ali i glumački? Ona dosta omogućuje pevaču da se iskaže, ali je i dosta zahtevna?

- Ne bih rekao da je najzahtevnija, ali je među najzahtevnijim ulogama basovskog reperotara. Ima dve arije, nekoliko ansambala, dva terceta, jedan kvartet, i Mefisto je od prvog pa do petog čina skoro sve vreme na sceni, zajedno sa Faustom i Margaretom. I muzički i glumački je zahtevna uloga, jer prosto ima dosta materijala i muzike, ali baš zbog toga je i zanimljiva za igranje, meni lično, jer lik onda prosto raste, od prvog do poslednjeg čina. Glumački je ta uloga izazovna, jer mora da se uradi, nije statična.

Bili ste tri godine na usavršavanju u studiju Metropoliten opere u Njujorku, i bilo bi zanimljivo čuti da li je tamo naglasak više bio na muzičkom delu, ili je pođednako bilo važan i glumački, u nterpretaciji neke uloge?

- Da, glumački deo je naravno bitan, imali smo ljude sa kojima smo to radili, ali je u operi, ja bih ipak rekao, na kraju dana, najvažnije pevanje. Jer, najvažniji je glas, i glasom može da se odglumi. Ali, te dve stvari idu zajedno, i ne treba na njih gledati crno - belo i odvajati ih. One moraju da u operi budu jedno. Jer, ako znate šta znači tekst koji izgovarate, njegovo značenje, onda će prirodno i gluma isplivati, a, naravno, to se vežba, i radi na tome. Ne bih rekao da toga nema kod nas, postoje operski studiji u Beogradu i SNP-u, i oni su nešto što dođe nakon fakulteta muzičke akademije.

Hoće li biti planova da ponekad navratite u Novi Sad i ponovo ovde budete na sceni? Da li je moguće ostvarivati karijeru u inostranstvu, a makar povremeno biti prisutan ovde?

- To sam sada i počeo da radim. Prošle godine sam radio „Don Kihota“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, a sad nakon godinu dana „Fausta“ u Novom Sadu, i vrlo se tome radujem. Mi smo sada razgovarali o budućim projektima, ali, videćemo. Ja, sam inače iz Beograda, tu su mi roditelji i porodica, i volim naravno da ovde nastupam, vrlo rado ću to uraditi, samo da vidimo da li je moguće sve uskladiti.

Vaš repertoar je dosta širok, od Mocarta koji zahteva veliku pokretljivost glasa, tu je i Verdi, kao i belkanto repertoar. Da li postoji neki vaš plan šta još treba dodati repertoaru, ili kom njegovom delu se okrenuti?

- Neko kaže da glas određuje šta ćete pevati. Glas vam govori šta treba da pevate, ali, ja bih pre rekao da glava govori glasu šta treba da radi, tako da pevačeva glava govori koji repertoar treba da se peva. U tom smislu, ja sam uložio dosta vremena, ulažem i dalje, u neprestano učenje. Baviti se operom znači da ste neprestano student muzike, i student teksta. Znači, student nota i student novih libreta. U tom smislu, ja sam posvetio dosta vremena jeziku, italijanskom na prvom mestu, pa onda nemačkom, sada i francuskom. Ovo mi je druga opera na francuskom jeziku, posle „Don Kihota“, i to mi je izazov, jer francuski najmanje govorim od ostalih jezika.

Dobili ste kompliment i za pevanje na ruskom.

- I da, naravno, da ne zaboravim i ruski, zato što je sličan srpskom jeziku. Nisam ga učio u školi kao strani jezik, ali dosta lako mogu da ga spremim i da ga naučim, jer je sličan našem srpskom, i jako mi prija i taj repertoar. Vrlo želim, planiram da spremim Borisa Godunova, kao i ostale lepe uloge ruskog repertoara, poput Ivana Susanjina, Cara Saltana, i druge.

Šta mi je plan? Imam potrebu da pevam vodeće uloge basovskog repertoara, jer kad počnete, radite, i ja sam puno radio, manjih i srednjih uloga, naravno radio sam i većih, i želim da ostanem na tom putu, ali i da razvijem repertoar velikih, bitnih basovskih uloga. Ne kažem da ove nisu bitne, ali kada stanete na scenu, mislim da je bolje, kad ste već tamo, da ostanete duže na njoj. Jer, i za manju i za srednju ulogu morate da se zagrejete i da se pripremite kao za veliku ulogu.  Od većih uloga sam uradio Sarastra iz “Čarobne frule”, Silvu iz “Ernanija”, Kralja Henrija iz “Ane Bolene”, Oroveza iz “Norme”, Grofa Rodolfa iz “Mesečarke”, Don Kihota i sada Mefista. Ali, nisam pevao najveće uloge Verdijevog  repertoara, i to je nešto što sigurno želim da pevam u narednom periodu. I, polako, pošto živim u Nemačkoj, i pričam nemački jezik, voleo bih i poneku ulogu Vagnera, ali mi je to manje važno od italijanskog repertoara.

Nataša Pejčić