Igor Vuk Torbica u centru pažnje završnice „Dezirea” u Subotici
Završnica Festivala savremenog pozorišta „Dezire“ koji 11. put organizuje Pozorište „Deže Kostolanji“ u Subotici protiče u znaku predstava koje je režirao Igor Vuk Torbica. Narodno pozorište iz Bitolja (Makedonija) izvelo je predstavu „Bakhe – kratka istorija propadanja“, po Euripidu, a na samom kraju „Dezirea“, red je na „Tartifa“, po Molijeru (Srpsko narodno pozorište/ Narodno pozorište Sombor).
Igor Vuk Torbica je u poslednje tri godine režirao mnogo predstava, sa mnogo uspeha, uglavnom van Srbije, ali sada, kako otkriva na „Dezireu“, priuštio je sebi malo lenčarenja, odmora u Beogradu. Za predstave „Bakhe“ i „Tartif“ Torbica kaže da su slične po rediteljskom postupku. Dramski predložak bio je polazište za istraživanje o temama komada, koje je razvijeno dramaturški i izvođački tako da integralni tekst bude samo deo predstava.
– „Bakhe“ je jedna od drama apsolutno otvorenih za tumačenje. Zanimalo me je kako se, recimo, tema identiteta može aplicirati u današnji svet – rekao je Torbica. – Ispitivao sam i samu prirodu potrebe da pričamo priču o sebi i kako mi to radimo. Kakve narative koristimo u predstavljanju vlastite kulture.
O subverzivnosti pozorišta u savremenom svetu, njegovom uticaju na društvo, Torbica misli da bi bilo prehrabro izricati takvo nešto. Pozorište je za njega pre sklonište od sveta, prostor za vlastitu slobodu i bavljenje pitanjima koje nas zanimaju u životu.
– Tekstovi daju preduslove. Molijer progovara o građanskoj strukturi, što nije slučaj sa Euripidom, koji govori o bogovima i ljudima na visokim položajima moći. Plebs je u „Bakhama“ samo kolateral. I u jednoj i u drugoj predstavi sam učinio vidljivom manipulaciju, promenio topose koje daju pisci. Stilski su različite, ali imaju dodirne tačke. Jedna drugoj je citat, radio sam ih jednu za drugom.
O satisfakciji koju postiže, odnosu prostora slobode i prostora neslobode, Torbica kaže da uspeh traje samo jedan dan. Drugi dan se već mora napraviti nešto novo.
– Što više uspeha, čovek postaje više hladan. Ono što se ne vidi prilikom uspeha, to je kazna koja ide s tim. A kazne su postojanije, mnogo više se trpe, duže traju i teže ih je obraditi da bi se izašlo na kraj sa njima. U ovoj zemlji uspeh ne znači put u lakši, bolji i rad uz šire i veće mogućnosti. On je neka vrsta Pirove pobede. Zato je još teže stalno pronalaziti razloge da nastavite dalje – kaže Torbica. – Paradoks je da to što te mrcvari daje i poriv da se boriš i ostvariš nešto. Problem je što smo okruženi prijateljima i kolegama koji vam sude zato što se boriš, ne zato što misle drugačije, nego zato što u vašim delima mogu da odmere vlastiti kukavičluk. To je najteže, nemati prave sagovornike i shvatiti da vas je teško trpeti. U „Tartifu“ porodica je samo najmanji zajednički imenitelj trpljenja jedne vrste diktature, a radi se o svima nama, pa i meni.
I. Burić