Hašimbegović: Umetnost bez granica

Marijela Margeta Hašimbegović bila je jedna od zaslužnih što je u Sarajevu nedavno gostovala predstava “Na Drini ćuprija” Srpskog narodnog pozorišta, koja je i u ovom gradu izazvala veliko interesovanje i niz pozitivnih reakcija.

– Celi tok predstave ima sjajnu energiju. Ona vas posebno uvede u priču. Mislim da su poruke vrlo snažne, ljudske, emotivne i svako ih može smestiti u ličnu motivaciju da popravlja svoje ognjište, a popravljenih par ognjišta čini jednu zajednicu srećnijom – prvi su utisci upravnice sarajevskog Narodnog pozorišta o predstavi “Na Drini ćuprija”, koju je po motivima čuvenog romana Ive Andrića adaptirao i režirao Kokan Mladenović.

Vaša odluke da ugostite ovu predstavu, iz perspektive poslednjeg rata, deluje još hrabrije, nego da se ona postavi na scenu Srpskog narodnog pozorišta?

– To ima posebnu težinu. Mi smo s rediteljem Kokanom Madenovićem sarađivali i znamo o kakvom se kapacitetu radi. Smatramo da je njegov usud načina i stila rada otvoren, širok, da deluje da je oštar, a samo je istinit i iskren. Takvi nam vizionari i misonari trebaju u životu. Ja bih rekla da je on superjunak koji nam je dao roman sa hepiendom koji nikako da dođe. Jako smo srećni, i ja lično, da smo ovu predstavu doveli na našu scenu, da je pogleda naša publika, jer ona to zaslužuje. To je jako kvalitetna i dobra pozorišna publika, ne samo iz percpecije predstave i poruke koju ona nosi.

Saradnja sarajevskog Narodnog pozorišta i Srpskog narodnog pozorišta je veoma zanimljiva. Kako vidite tu ulogu učešća u kreiranju repertoara?

– Mogu s ponosom da kažem da smo stvorili zavidan imiy Narodnog pozorišta u Sarajevu i državi. Pomalo se razlikujemo od takvih kuća u regiji. U Bosni i Hercegovini mi smo jedino narodno pozorište i još veći su nam zadatak i uloga da apsorbujemo ono što čini ljudsku svakodnevicu, u isto vreme pokušavajući da je “razbijemo” i ljudima pružimo nadu i utočište. Vreme za život je prilično složeno, iscepkano raznim političkim previranjima i već dugi niz godina iza perioda ratnog stradanja mi se trudimo da budemo utočište i prostor gde će ljudi imati viziju ka boljem sutra. Tako je i naš repertoar kreiran ne da podilazi ukusu publike, nego da bude kombinacija poštovanja domaćeg teksta i novih formi. Nedavno smo imali premijeru “Kralja Lira” u režiji Dijega De Bree, produkcijski vrlo moderan, savremen prikaz Šekspira, jedna priča koja se danas može smestiti u nebrigu i loš odnos dece prema očevima, aktuelna bilo gde. Repertoarska politika je takva da nas regionalno stavlja u centar zbivanja. Jako puno gostujemo i gde god idemo sjajno smo prihvaćeni. Vrlo smo zadovoljni i moja misija je da to tako ostane, da nastavimo saradnju sa kućama koje funkcionišu na istim principima kao i mi, a SNP već ostvaruje pozitivne kontakte. Umetnost mora biti mobilna, bez granica, bez barijera, jer nas ispunjava i utopljava.

Kad kažete da ste jedino pozorište u Bosni i Hercegovini koje posluje kao narodno, šta to znači?

– Mislila sam na to da smo jedino pozorište koje ima dramu, operu i balet. Nismo razmaženi, dobijamo buyet dovoljan za “hladni pogon”, ali smo napravili sjajan odnos sa drugim strukturama i sponzorima. Prošlu godinu smo završili sa devet premijera, imamo fantastičan prihod, u evima bi to bilo oko 250 hiljada po sezoni. Karte su pet, sedam i deset evra. Sve je to ovde u konvertibilnim markama, naravno.

Meni lično je najvažnije da s pozicije rukovodstva shvatam vrlo odgovorno tu funkciju i mislim da je najvažnija edukacija mlade publike. Trudimo se da to radimo vrlo mudro. Nedavno smo pretplatničke kartice sponzora podelili direktorim škola koji su ih podelili najboljim đacima. Oni su sami birali šta će da vide, pod uslovom da na kraju godine daju kreativni odgovor na to. Mislili smo da će se raditi o indikacijama njihovih profesora, a dobili smo more fenomenalnih radova putem kojih smo shvatili da deci samo treba prostor i prilika. Imali smo stalne molbe za dolaske na probe, na predstave i počeli su da ovu kuću osećaju kao prijateljsku, kao deo svog izraza.

Igor Burić