Хашимбеговић: Уметност без граница

Маријела Маргета Хашимбеговић била је једна од заслужних што је у Сарајеву недавно гостовала представа “На Дрини ћуприја” Српског народног позоришта, која је и у овом граду изазвала велико интересовање и низ позитивних реакција.

– Цели ток представе има сјајну енергију. Она вас посебно уведе у причу. Мислим да су поруке врло снажне, људске, емотивне и свако их може сместити у личну мотивацију да поправља своје огњиште, а поправљених пар огњишта чини једну заједницу срећнијом – први су утисци управнице сарајевског Народног позоришта о представи “На Дрини ћуприја”, коју је по мотивима чувеног романа Иве Андрића адаптирао и режирао Кокан Младеновић.

Ваша одлуке да угостите ову представу, из перспективе последњег рата, делује још храбрије, него да се она постави на сцену Српског народног позоришта?

– То има посебну тежину. Ми смо с редитељем Коканом Маденовићем сарађивали и знамо о каквом се капацитету ради. Сматрамо да је његов усуд начина и стила рада отворен, широк, да делује да је оштар, а само је истинит и искрен. Такви нам визионари и мисонари требају у животу. Ја бих рекла да је он суперјунак који нам је дао роман са хепиендом који никако да дође. Јако смо срећни, и ја лично, да смо ову представу довели на нашу сцену, да је погледа наша публика, јер она то заслужује. То је јако квалитетна и добра позоришна публика, не само из перцпеције представе и поруке коју она носи.

Сарадња сарајевског Народног позоришта и Српског народног позоришта је веома занимљива. Како видите ту улогу учешћа у креирању репертоара?

– Могу с поносом да кажем да смо створили завидан imiy Народног позоришта у Сарајеву и држави. Помало се разликујемо од таквих кућа у регији. У Босни и Херцеговини ми смо једино народно позориште и још већи су нам задатак и улога да апсорбујемо оно што чини људску свакодневицу, у исто време покушавајући да је “разбијемо” и људима пружимо наду и уточиште. Време за живот је прилично сложено, исцепкано разним политичким превирањима и већ дуги низ година иза периода ратног страдања ми се трудимо да будемо уточиште и простор где ће људи имати визију ка бољем сутра. Тако је и наш репертоар креиран не да подилази укусу публике, него да буде комбинација поштовања домаћег текста и нових форми. Недавно смо имали премијеру “Краља Лира” у режији Дијега Де Брее, продукцијски врло модеран, савремен приказ Шекспира, једна прича која се данас може сместити у небригу и лош однос деце према очевима, актуелна било где. Репертоарска политика је таква да нас регионално ставља у центар збивања. Јако пуно гостујемо и где год идемо сјајно смо прихваћени. Врло смо задовољни и моја мисија је да то тако остане, да наставимо сарадњу са кућама које функционишу на истим принципима као и ми, а СНП већ остварује позитивне контакте. Уметност мора бити мобилна, без граница, без баријера, јер нас испуњава и утопљава.

Кад кажете да сте једино позориште у Босни и Херцеговини које послује као народно, шта то значи?

– Мислила сам на то да смо једино позориште које има драму, оперу и балет. Нисмо размажени, добијамо buyеt довољан за “хладни погон”, али смо направили сјајан однос са другим структурама и спонзорима. Прошлу годину смо завршили са девет премијера, имамо фантастичан приход, у евима би то било око 250 хиљада по сезони. Карте су пет, седам и десет евра. Све је то овде у конвертибилним маркама, наравно.

Мени лично је најважније да с позиције руководства схватам врло одговорно ту функцију и мислим да је најважнија едукација младе публике. Трудимо се да то радимо врло мудро. Недавно смо претплатничке картице спонзора поделили директорим школа који су их поделили најбољим ђацима. Они су сами бирали шта ће да виде, под условом да на крају године дају креативни одговор на то. Мислили смо да ће се радити о индикацијама њихових професора, а добили смо море феноменалних радова путем којих смо схватили да деци само треба простор и прилика. Имали смо сталне молбе за доласке на пробе, на представе и почели су да ову кућу осећају као пријатељску, као део свог израза.

Игор Бурић