GLUMICA SANJA RISTIĆ KRAJNOV pred premijeru predstave „SVET MOGUĆNOSTI”: „Suočavanje sa sobom je bolno, ali neophodno”

U svojoj bogatoj pozorišnoj karijeri odigrala je oko 60 različitih uloga i naslova, a za vrsni talenat pripale su joj brojne glumačke nagrade i priznanja. Rođena je u Zrenjaninu, a glumu je diplomirala sa samo 21 godinom na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi profesora Petra Banićevića. Sanja ovih dana priprema novu predstavu „Svet mogućnosti”, koja u režiji Harisa Pašović, progovara o deci i ljudima sa autizmom i cerebralnom paralizom, kao i članovima njihovih porodica, institucijama koje su deo njihovih života, ali i njihovoj svakodnevici i izazovima sa kojima se susreću. Ovaj pozorišni komad premijerno će biti izveden na sceni Pera Dobrinović u Srpskom narodnom pozorištu, u subotu, 6. aprila od 19.30 sati. Prema Sanjinim rečima, predstava je nastala nakon ozbiljnog istraživačkog rada, ali i susreta autora i glumaca sa osobama sa poteškoćama u razvoju.

– Postoji fikcija i nekakva umetnička sloboda i tumačenja, ali predstava zaista jeste inspirisana svim tim sadržajem do kojeg smo mi došli na tim susretima. Imali smo i radionice i radili sa decom i osobama sa poteškoćama u razvoju. Radili smo određene scene i improvizacije i to je zaista bilo divno iskustvo. S obzirom na to da je ova predstava deo regionalne saradnje, u projekat su uključeni „East West Center Sarajevo”, „Grad teatar Budva” i zagrebački plesni studio „Tala”. Mi smo već postigli neki cilj u smislu saradnje, zbližavanja glumaca i osoba sa poteškoćama u razvoju. Sigurno smo se svi promenili u tom procesu. To je sve uticalo na nas i verujem da odatle promene i kreću. Promena se dogodila u nama, a mi ćemo je širiti dalje, na druge ljude i mislim da ćemo nešto i postići.

Reditelj je izjavio da je zbog same radnje i teme predstave pred vama glumcima sada jedan veliki izazov - i glumački ali i ljudski. Koliko je bilo teško kreirati taj „Svet mogućnosti” budući da predstava baca svetlo na jednu specifičnu društvenu grupu koja inače nije toliko vidljiva na pozorišnim daskama?

– Veliki je izazov pred nama. Mi smo bili u kontaktu sa mnogim osobama, sa njihovim porodicama, sa terapeutima i zaista se pred nama otvorio jedan ogroman i predivan svet o kojem ja lično nisam toliko znala, dok, evo, nisam počela da radim na ovoj predstavi. Zahvalna sam i srećna što mi se otvorio na takav način. Toliko smo videli lepote, strpljenja, slobode u kontaktu sa svim tim ljudima. Mnogo smo naučili od njih i samim tim je sad velika odgovornost na nama da to sve prenesemo taj naš doživljaj, da to prenesemo gledaocima.

Koji je to svet vama lično ova predstava otvorila?

– Naravno da svi znamo da taj svet postoji u društvu, ali mi se čini da nisu vidljivi ti ljudi u pravoj meri i ovo je jedan veliki i ozbiljan način da oni postanu mnogo prisutniji u društvu. Zaista sam počela da posmatram svet nekim drugim očima zahvaljujući tim susretima. Do tada nisam dovoljno znala ni kako funkcioniše sve to. Nisam znala koliko ljudi koji rade sa osobama sa poteškoćama u razvoju imaju tu vrstu posvećenosti i strpljenja. Koliko su ljudi sa poteškoćama u razvoju strpljivi, koliko imaju emocija, potreba i snova. Možda ne znaju kako da sve to izraze, ali su u tome toliko neposredni. Ima i divnih slučajeva da tako slobodno izraze šta misle, osećaju, šta žele, a mi u tom smislu možda imamo poteškoće i sami sebi stavljamo neke okove i zidove da pokažemo šta osećamo ili mislimo, a od njih možemo upravo da učimo o toj slobodi i komunikaciji.

Koji lik tumačite u predstavi?

– Mi svi igramo po pet, šest likova. Takva je dramaturgija. Ima raznorodnih situacija. Igramo roditelje, osobe sa poteškoćama, postoje neke scene suđenja i stvarno je reč o velikom dijapazonu uloga.

Na poziv Jasne Đuričić, pre više od 15 godina, postali ste asistentkinja na Akademiji umetnosti, a od prošle godine ste profesorka. Šta vam je taj rad sa mladim kolegama doneo i kako izgleda kada se profesorka nađe na sceni zajedno sa studentima?

– Imala sam divnu saradnju sa Jasnom. Iznedrile smo sjajne studente. Preponosna sam na sve njih. Jasna je postala profesorka, a ja asistentkinja. Bile smo mlade. Moj profesor je bio Petar Banićević, Jasnin Branko Pleša, a bio je tu i Boro Drašković. To su stvarno kultne ličnosti našeg poziva, tako da se meni u tom trenutku činilo da možda nemam dovoljno iskustva. Međutim, nas dve smo zajedno ušle u „vatru”. Uživala sam u tom radu. Od oktobra sam krenula da predajem kao profesorka. Nije mi bilo jednostavno da donesem tu odluku. Profesor Rale Milenković je otišao u penziju, pa sam nasledila njegov predmet Glumačke poetike. Sada je to opet novi neki izazov, novi početak. Ja sam jedva čekala taj trenutak da zaigram sa studentima. Istovremeno ih pratim kako se dalje razvijaju kao glumci, kako napreduju, jer važno je stalno ići napred, uvek nešto naučiti iz procesa u kojem učestvuješ, da naučiš o sebi, o glumi. Svi ti kontakti na sceni nas oplemenjuju. Tako da i ja mnogo učim od njih, ne samo oni od mene. To mi veoma znači.

Igrali ste i u filmu „Mačji krik”, koji ćemo uskoro gledati, a koji, igrom slučaja, progovara o sličnoj temi i prati porodično-socijalnu dramu o dvoje supružnika koji se bore za starateljstvo nad unukom, devojčicom koja je obolela od retke i teške bolesti. Koga igrate u tom ostvarenju?

– To je fantastičan scenario, divna priča, koja je nastala po istinitom događaju, što daje neku posebnu dimenziju. Ja u tom filmu igram nešto potpuno drugačije. Deo sam sveta koji odbija postojanje ljudi sa poteškoćama u razvoju, osobu koja ne želi da ima ikakve veze sa tim. To neko stanje u kojoj se nalazi devojčica posmatra kao nešto što ne valja, defekt i tu se za tu osobu, koju igram, sve završava.

Gledaćemo vas i u filmu „Lazarev put”, koji pretenduje da postane jedan od najnagrađivanijih filmova domaće kinematografije. U čemu je tajna njegovog uspeha iako još uvek nije krenuo u bioskopski život?

– Baš sam ponosna, film je krenuo u svoj festivalski put i već osvojio nagradu „Don Kihot” u Nepalu, a sad nas čeka Montreal, pa festival u Novom Zelandu itd. Premijera je u septembru. Film je poseban. U centru priče je Lazar, kojeg tumači Ivan Bosiljčić, koji se suočava sa samim sobom. On je na taj put u neku ruku krenuo primoran. Mi ostali likovi smo ti koji ga usmeravaju i teraju da se suoči sa svojim izborima, odlukama, da odbaci svu vrstu opravdanja, optuživanja drugih i da se sretne sa samim sobom, onakvim kakvim jeste i da kaže: „Da, ja sam to uradio, to sam ja”. Mislim da, kada bismo to svi to radili, mnogo češće, da bi nam život bio mnogo lakši, koliko god to bolno bilo, to nije jednostavno. Potrebno je vreme, a čini mi se da su u filmu baš vreme i prostor tretirani na neki poseban način. To samo može da donese na kraju olakšanje, prosvetljenje, moć da oprostiš sebi, drugima. Jeste bolno, ali je neophodno da bi moglo da se ide dalje kroz život.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Sanja Ristic Krajnov (@sanjaristickrajnov)

Publika je mogla da gleda i u seriji „Drim tim”. Kakvo iskustvo nosite iz tog projekta, budući da ste posle dužeg vremena imali priliku da se nađete u jednom velikom televizijskom naslovu?

– Ta ekipa iz prve sezone serije je dobro poznata publici, a sada je priča krenula u drugom pravcu. Ja igram Slađanu, ženu jednog od sinova porodice Srdić. Bilo je jako zabavno. Duhovit je taj scenario. Dejan Zečević je reditelj sa velikim iskustvom, a glumačka ekipa je velika i divna. Taj scenario se time još više, čini mi se, unapredio. Meni je zanimljivo kad pogledam koliko je tu različitih karaktera, jarkih likova, koji čine taj jedan mozaik, koji stvara jednu jarku sliku. Svet za sebe (smeh). Zavolela sam jako tu moju ulogu, a u jednom trenutku su i na snimanju počeli tako da me zovu.

Vladimir Bijelić