INTERVJU
GLUMAC ALEKSANDAR MILKOVIĆ dobio nagradu za najbolju monodramu posvećenu srednjoškolcima pa priznao: „Dovesti mlade u pozorište već je uspeh”
Monodrama „Zločin i kazna” Pozorišta mladih u izvođenju glumca Aleksandra Milkovića dobila je nagradu „Grand Prix 12. Be:femona” na nedavno održanom Bečejskom festivalu monodrame.
Uz obrazloženje stručnog žirija da ovaj glumac suptilno i nepretenciozno uspeva da izazove snažnu, ekspresivnu, strastvenu, emotivnu i krhku dramsku radnju, „Zločin i kazna” ovog novosadskog pozorišta, uspeva da Raskoljnikova postavi u mrežu pozorišnih mogućnosti, koristeći moderna, savremena i raznolika sredstva. U razgovoru za „Dnevnikov” TV magazin, glumac Aleksandar Milković otkriva da li je, imajući u vidu da je inicijalno ova predstava namenjena srednjoškolcima, to što je nagrađen, samo potvrda više za njegov rad, ali i za jedno veliko delo koje progovara o moralnoj dilemi o opravdanosti jednog zločina.
– Imam utisak da je jako važno praviti sadržaj za taj uzrast, jer mi se čini da kao društvo svi čekamo da taj period svima prođe po principu - ko je iz njega izašao i kako - videćemo posle. Imamo divne predstave i autore za decu, ali one od 12, 13 godina prepuštamo sebi samima i zato je rizik da li će deca tog uzrasta prihvatiti jednu predstavu ili ne. Bio je pametan i hrabar izbor Pozorišta mladih da se krene s takvim predstavama. Odmah posle „Zločina i kazne” rađen je „Seks za početnike”, tako da su praktično prve dve premijere prethodne sezone bile za srednjoškolce. I obe su imale dosta lep život i uspeh. I to nama, zapravo, jeste neka potvrda. E sad, to što je žiri na ovom festivalu prepoznao našu ideju mi je jako važno, ali, sa druge strane, ono što je meni podjednako značajno, ako ne i značajnije, jeste utisak tih mladih ljudi. Dovući ih u pozorište je već uspeh. Imam utisak da im treba pažnja i komunikacija. To su vrlo često veoma pametni, zreli klinci koji su neke stvari možda shvatili pre nego mi koji smo iz 80-ih i 90-ih. Možda bolje percipiraju svet. Naravno da mi jako znači ta nagrada, mislim da ona doprinosi određenom renomeu predstave. I nadam se da će da dovede veći broj ljudi i to onih kojima je primarno i namenjena.
Postavili ste pred njih neka važna pitanja tim delom. Koja su se to pitanja u vama lično pokrenula kada ste ušli u Raskoljnikove cipele?
– Čitajući ponovo to veliko delo otvarali smo razne teme. Međutim, ono na čemu naša predstava počiva, jer kao i sva velika dela i ovo ima neka različita tumačenja, pretpostavke i uglove odakle to može da se posmatra, je to da Raskoljnikov pati od nekog oblike šizofrenije. Stoga je moguće da on likove koje proizvodi, stvara sam i to je jedno vrlo ekstremno tumačenje kao i to da se zapravo sam zločin nije nikada ni desio, nego da je cela ta radnja u njegovoj glavi i fokusira se na to kako je on prolazi sa sobom. Morao sam da posmatram taj lik kroz prizmu takvih okolnosti o kojima pričam. U tom istraživanju mi je protekao ceo proces, a u tom novom čitanju su stare teme obrađivane na drugačiji način.
„Hajduci” iz srednje škole
U decembru vas, takođe, očekuje premijera predstave „Hajduci” u Pozorištu mladih koja je opet namenjena tom osetljivom uzrastu. Kakva će biti ta vaša moderna hajdučka četa, smeštena u sadašnji trenutak?
– Ako sam dobro razumeo, Olja Đorđević, rediteljka predstave, planira da to bude komad za uzrast od petog do osmog razreda. S tim što se likovi koje mi igramo nalaze na prelazu iz osnovne u srednju školu. Olja pokušava da izgradi jedan koncept koji može da bude jako zanimljiv, a to je da se kroz priču „Hajduka” provuče tema o vršičkom nasilju. Jedna ekipa klinaca u školi nalaze se na kaznenoj nastavi. Ipak, kao zadatak ne dobijaju društveno-korisni rad, već da postave predstavu. Kažnjavaju ih kulturom. I to je veoma zavodljiva forma, jer imamo tu predstavu u predstavi. Ima te komične elemente nekoga ko nije vičan tome da treba da uči neki tekst, da se izražava nekim rečnikom koji ne razume. I na taj način se približavamo tome što, nažalost, jesu klinci danas koji čitaju i ne razumeju neke reči iz knjiga. Moramo da uđemo u to da bismo prosto znali za koga pravimo predstavu i šta su to njihove vrednosti, ideje, u šta veruju, u šta ne veruju i na koji način doživljavaju nasilje, jer to je isto sad nešto što je eskaliralo u poslednje vreme.
Pokrenuli ste i zanimljivu predstavu „Utorak 19.30” u Studiju „Treći Rog” koja je zapravo podeljena na tri epizode, a svaka se igra u razmaku od po dve nedelje i na kraju daje jednu celinu. Odakle ideja da se tako nešto u Novom Sadu radi u nekonvencionalnom prostoru kada je pozorište u pitanju?
– Inspiracija za ovakav projekat je potekla od Jelene Đulvezan Milković i mene, jer smo gledali seriju koja se zove „State of the Union”, koja se bavi jednim parom koji kreće na bračnu terapiju. Njihova epizoda traje deset minuta i to je bračni par koji se nalazi u kafiću pre odlaska na bračnu terapiju. I nama se to svidelo kao koncept, jer možemo da vidimo kako ta terapija utiče na njih. Hteli smo da napravimo nešto tako, ali da insistiramo na tome da mesto dešavanja bude van institucije, van pozorišta. I uvek nam je zanimljivo kada vidimo sve te ljude koji su u nekom razgovoru, ali prikrivaju emocije upravo zbog toga što su na javnom mestu. Publika je zato, kod nas jedan učesnik, dakle ta naša predstava nije ni postavljena pozorišno, nego je baš namenski napravljena da je smeštena u kafić, kao da su ljudi došli da popiju piće i učestvuju na neki čudan voajerski način u ovoj priči protagonista. Tom našom idejom privukli smo Ivanu Janošev da bude rediteljka i Minu Petrić i Đorđa Petrovića da budu dramaturzi, jer smo shvatili da nam treba novi autorski tekst koji će ispričati priču jednog para koji je u Srbiji i koji prosto funkcioniše na određeni način. Uspeli smo da zadržimo taj koncept serije, ali ne od deset, već od tri epizode koje traju po četrdeset i pet minuta. Treću epizodu igraćemo 5. novembra u 19.30 sati. Tokom novembra igraćemo sve tri epizode u razmaku od nedelju dana u Inđiji u Kreativnom centru „Artelje”, a onda je plan da se opet vratimo ovde u Studio „Treći Rog” tokom decembra. Koliko znamo, niko nije pravio, barem kod nas, predstavu u epizodama, tako da trudićemo se da održimo taj koncept i nadamo se da će to da donese jednu novu, lepu, zanimljivu dimenziju.
To je svojevrsni eksperiment i za vas glumce i autore, ali i za publiku. Mislite li da se izmeštanjem iz pozorišta publici približavate i vi glumci, ali i tema o kojoj se govori, budući da je radnja nešto što je univerzalno i svi je prepoznaju iz svakodnevnog života?
– Da, to jeste bila ideja. Namerno smo postavili taj par koji govori o vrlo aktuelnoj temi. To je par koji je dugo zajedno, a ima određene probleme, kao i svaki drugi. Ono što smo mi hteli da potenciramo je upravo ta potreba za razgovorom. Naši protagonisti, Olja i Mihajlo, su spremni na razgovor. Veoma je zanimljivo da je postavka kafića takva da je publika tu sa nama. Pokušavamo da igramo tako da se publika oseti intimno sa njima, ali, opet i dajemo taj edukativni karakter, da promoviše bračno savetovanje, razgovor, komunikaciju. I namo je svaki put ispitivanje reakcije i pulsa publike, skupljamo utiske ljudi i nas zanima da li to kao koncept funkcioniše.
Razgovaramo nekoliko minuta posle kraja te predstave. S tim u vezi, da li vam je lakše da uđete ili da izađete iz uloge?
– Teže mi je da uđem. Mislim da je još Stanislavski u „Sistemu” pisao da je jako teško da, kada ulazite na probu, predstavu ili akademiju, ostavite sve privatno ispred vrata. To je uvek teško naročito što smo uvek u nekim pripremama i to su često neke tehničke stvari. U poslednje vreme se trudim da nađem tih pet pre predstave minuta da udahnem, izdahnem, saberem se, da vidim koga igram, čiju priču pričam. Kažu da aplauz na kraju predstave služi tome da se glumci razbude i da shvate da je njihov posao završen, mada i dalje imamo onih sat vremena u kojima se vodimo kao neuračunljivi (smeh).
Vladimir Bijelić
