ИНТЕРВЈУ
ГЛУМАЦ АЛЕКСАНДАР МИЛКОВИЋ добио награду за најбољу монодраму посвећену средњошколцима па признао: „Довести младе у позориште већ је успех”
Монодрама „Злочин и казна” Позоришта младих у извођењу глумца Александра Милковића добила је награду „Grand Prix 12. Бе:фемона” на недавно одржаном Бечејском фестивалу монодраме.
Уз образложење стручног жирија да овај глумац суптилно и непретенциозно успева да изазове снажну, експресивну, страствену, емотивну и крхку драмску радњу, „Злочин и казна” овог новосадског позоришта, успева да Раскољникова постави у мрежу позоришних могућности, користећи модерна, савремена и разнолика средства. У разговору за „Дневников” ТВ магазин, глумац Александар Милковић открива да ли је, имајући у виду да је иницијално ова представа намењена средњошколцима, то што је награђен, само потврда више за његов рад, али и за једно велико дело које проговара о моралној дилеми о оправданости једног злочина.
– Имам утисак да је јако важно правити садржај за тај узраст, јер ми се чини да као друштво сви чекамо да тај период свима прође по принципу - ко је из њега изашао и како - видећемо после. Имамо дивне представе и ауторе за децу, али оне од 12, 13 година препуштамо себи самима и зато је ризик да ли ће деца тог узраста прихватити једну представу или не. Био је паметан и храбар избор Позоришта младих да се крене с таквим представама. Одмах после „Злочина и казне” рађен је „Секс за почетнике”, тако да су практично прве две премијере претходне сезоне биле за средњошколце. И обе су имале доста леп живот и успех. И то нама, заправо, јесте нека потврда. Е сад, то што је жири на овом фестивалу препознао нашу идеју ми је јако важно, али, са друге стране, оно што је мени подједнако значајно, ако не и значајније, јесте утисак тих младих људи. Довући их у позориште је већ успех. Имам утисак да им треба пажња и комуникација. То су врло често веома паметни, зрели клинци који су неке ствари можда схватили пре него ми који смо из 80-их и 90-их. Можда боље перципирају свет. Наравно да ми јако значи та награда, мислим да она доприноси одређеном реномеу представе. И надам се да ће да доведе већи број људи и то оних којима је примарно и намењена.
Поставили сте пред њих нека важна питања тим делом. Која су се то питања у вама лично покренула када сте ушли у Раскољникове ципеле?
– Читајући поново то велико дело отварали смо разне теме. Међутим, оно на чему наша представа почива, јер као и сва велика дела и ово има нека различита тумачења, претпоставке и углове одакле то може да се посматра, је то да Раскољников пати од неког облике шизофреније. Стога је могуће да он ликове које производи, ствара сам и то је једно врло екстремно тумачење као и то да се заправо сам злочин није никада ни десио, него да је цела та радња у његовој глави и фокусира се на то како је он пролази са собом. Морао сам да посматрам тај лик кроз призму таквих околности о којима причам. У том истраживању ми је протекао цео процес, а у том новом читању су старе теме обрађиване на другачији начин.
„Хајдуци” из средње школе
У децембру вас, такође, очекује премијера представе „Хајдуци” у Позоришту младих која је опет намењена том осетљивом узрасту. Каква ће бити та ваша модерна хајдучка чета, смештена у садашњи тренутак?
– Ако сам добро разумео, Оља Ђорђевић, редитељка представе, планира да то буде комад за узраст од петог до осмог разреда. С тим што се ликови које ми играмо налазе на прелазу из основне у средњу школу. Оља покушава да изгради један концепт који може да буде јако занимљив, а то је да се кроз причу „Хајдука” провуче тема о вршичком насиљу. Једна екипа клинаца у школи налазе се на казненој настави. Ипак, као задатак не добијају друштвено-корисни рад, већ да поставе представу. Кажњавају их културом. И то је веома заводљива форма, јер имамо ту представу у представи. Има те комичне елементе некога ко није вичан томе да треба да учи неки текст, да се изражава неким речником који не разуме. И на тај начин се приближавамо томе што, нажалост, јесу клинци данас који читају и не разумеју неке речи из књига. Морамо да уђемо у то да бисмо просто знали за кога правимо представу и шта су то њихове вредности, идеје, у шта верују, у шта не верују и на који начин доживљавају насиље, јер то је исто сад нешто што је ескалирало у последње време.
Покренули сте и занимљиву представу „Уторак 19.30” у Студију „Трећи Рог” која је заправо подељена на три епизоде, а свака се игра у размаку од по две недеље и на крају даје једну целину. Одакле идеја да се тако нешто у Новом Саду ради у неконвенционалном простору када је позориште у питању?
– Инспирација за овакав пројекат је потекла од Јелене Ђулвезан Милковић и мене, јер смо гледали серију која се зове „State of the Union”, која се бави једним паром који креће на брачну терапију. Њихова епизода траје десет минута и то је брачни пар који се налази у кафићу пре одласка на брачну терапију. И нама се то свидело као концепт, јер можемо да видимо како та терапија утиче на њих. Хтели смо да направимо нешто тако, али да инсистирамо на томе да место дешавања буде ван институције, ван позоришта. И увек нам је занимљиво када видимо све те људе који су у неком разговору, али прикривају емоције управо због тога што су на јавном месту. Публика је зато, код нас један учесник, дакле та наша представа није ни постављена позоришно, него је баш наменски направљена да је смештена у кафић, као да су људи дошли да попију пиће и учествују на неки чудан воајерски начин у овој причи протагониста. Том нашом идејом привукли смо Ивану Јаношев да буде редитељка и Мину Петрић и Ђорђа Петровића да буду драматурзи, јер смо схватили да нам треба нови ауторски текст који ће испричати причу једног пара који је у Србији и који просто функционише на одређени начин. Успели смо да задржимо тај концепт серије, али не од десет, већ од три епизоде које трају по четрдесет и пет минута. Трећу епизоду играћемо 5. новембра у 19.30 сати. Током новембра играћемо све три епизоде у размаку од недељу дана у Инђији у Креативном центру „Артеље”, а онда је план да се опет вратимо овде у Студио „Трећи Рог” током децембра. Колико знамо, нико није правио, барем код нас, представу у епизодама, тако да трудићемо се да одржимо тај концепт и надамо се да ће то да донесе једну нову, лепу, занимљиву димензију.
То је својеврсни експеримент и за вас глумце и ауторе, али и за публику. Мислите ли да се измештањем из позоришта публици приближавате и ви глумци, али и тема о којој се говори, будући да је радња нешто што је универзално и сви је препознају из свакодневног живота?
– Да, то јесте била идеја. Намерно смо поставили тај пар који говори о врло актуелној теми. То је пар који је дуго заједно, а има одређене проблеме, као и сваки други. Оно што смо ми хтели да потенцирамо је управо та потреба за разговором. Наши протагонисти, Оља и Михајло, су спремни на разговор. Веома је занимљиво да је поставка кафића таква да је публика ту са нама. Покушавамо да играмо тако да се публика осети интимно са њима, али, опет и дајемо тај едукативни карактер, да промовише брачно саветовање, разговор, комуникацију. И намо је сваки пут испитивање реакције и пулса публике, скупљамо утиске људи и нас занима да ли то као концепт функционише.
Разговарамо неколико минута после краја те представе. С тим у вези, да ли вам је лакше да уђете или да изађете из улоге?
– Теже ми је да уђем. Мислим да је још Станиславски у „Систему” писао да је јако тешко да, када улазите на пробу, представу или академију, оставите све приватно испред врата. То је увек тешко нарочито што смо увек у неким припремама и то су често неке техничке ствари. У последње време се трудим да нађем тих пет пре представе минута да удахнем, издахнем, саберем се, да видим кога играм, чију причу причам. Кажу да аплауз на крају представе служи томе да се глумци разбуде и да схвате да је њихов посао завршен, мада и даље имамо оних сат времена у којима се водимо као неурачунљиви (смех).
Владимир Бијелић
