Festival „Pokretnica“ u Novom Sadu

Lokacija je bila prelepi ambijent „Brod teatra“ Studentskog kulturnog centra Novi Sad, na Dunavu, a izvođači Nemanja Prinćolio („La Vraie Princesse“), Sonja Stojanović, Andreja Kargačin, Nina Putnik, Slobodan Jovanović, Staša Kukić („Neon“) i Saša Krga („Plej Kafka“).

Performansi zasnovani na (novim) cirkuskim veštinama, apstraktnom filmskom jeziku, proznim tekstovima, izvedeni su u okviru nazvanom „3-33“, koji podrazumeva radove u trajanju od tri do 33 minuta, uz razgovor sa publikom i stvaraocima. „La Vraie Princesse“ Nemanje Prinćolija je mešavina akrobatike, komedije, karakteristične za polje (novog) cirkusa, ali vrlo slojevito teatralizovane kroz upotrebu videa i novih tehnologija. Snimci lica i njegovih ekspresija, podudarali su se sa telom koje pleše pokrivene glave, „tumarajući“, dok je upotreba video projekcije sa malim dilejom (odloženim prenosom), stvarala utisak refleksije i pretvaranja koreografskih solo tačaka u duo elemente. Naravno, oba sredstva upućuju na promišljanje aktivne uloge novih medija u životima ljudi, značenjski obogaćujući i ogoljavajući samoću (usamljenost) i društveni momenat unutar njih.

„Neon“ u koreografiji Andreje Kargačin predstavlja jedan friki dens šou koji zbog tehničke i konceptualne sirovosti ima elemente amaterskog pozorišta, ali koji otvara uvid u jedno (sno)viđenje sveta kojim su okruženi mladi, zaista mladi izvođači (učenici Baletske škole u Novom Sadu) i budući vredni autori, sa zanimljivim idejama i referencama (muzika „Pink Flojd“, Dejvida Bovija i Dejvida Lična).

Saša Krga je improvizovao na delić ranije izvedenog, složenijeg performansa „Plej Kafka“, zasnovanog na pripovetci „Preobražaj“ Franca Kafke. Pregršt emocija u glasu koji čita prozne odlomke, snažne, grčevite ekspresije igrajućeg tela koje se ispod čaršafa, u pidžami, „oslobađa“ svog ljudskog obličja, klasična dela i muzika isprepletena sa zvukom voza, delovali su iskreno, na momente i patetično ili romantično. Sve po želji i unutrašnjem doživljaju gledaoca koji su u kontekstu plesnih izvedbi i performansa uvek pozvani da sukreiraju delo, što se na kraju, u živom razgovoru i rasrpavi sa publikom i čulo, i videlo.

Igor Burić