Dina Dedović Tomić: Najbolje što se može

Ovu mladu glumica koja za sada igra samo na mađarskom jeziku posvećenija publika već je primetila, a šira pozorišna javnost mogla je da je “otkrije” na Sterijinom pozorju, u predstavi “Vitezovi Lake Male” Andraša Urbana (Pozorište “Deže Kostolanji” Subotica), posle toga u ulozi Karoline u predstavi “Kazimir i Karolina” Edena fon Horvata, u režiji Roberta Lenarda (Salašarsko pozorište), a uskoro će je gledati i kao Irinu u “Tri sestre” A. P. Čehova, u Narodnom pozorištu/Nepsinhaz Subotica. 

Kako vam je bilo da zaigrate kod Andraša Urbana na renomiranoj sceni Pozorišta “Deže Kostolanji” u Subitici? Takoreći pravo sa akademije, pa u predstavu koja je pozvana na Sterijino pozorje, nagrađivana... Plus, tematizuje odnos savremenog pozorišta i glumačke igre, u “uskobu” i sa zahtevima publike... Sve deluje tako teško, a predstavu igrate sa velikom radošću i lakoćom!

– Kad me je reditelj, gospodin Urban Andraš pozvao, iskreno, prvo sam se jako uplašila. Bila sam treća godina na akademiji, i ni pomisliti nisam smela da ću upasti u jedan takav težak proces rada, kako se radi u Pozorištu “Kostolanji Deže”. Imali smo puno domaćih zadataka, scene, improvizacije, razgovarali o svemu, baš puno. Upoznala sam skroz drugačiji rad, proces proba, od onoga na šta sam na akademiji navikla i naučila. Baš sam bila uplašena, ali danas već s uživanjem i slobodom igram tu predstavu. Zahvalna sam gospodinu Andrašu da mi je dao priliku i imao poverenja.

Posle toga, publika je imala priliku da vas gleda u “Kazimiru i Karolini”, sad već čuvenoj predstavi Salašarskog pozorišta. Koje su sve razlike i sličnosti u te dve uloge i predstave?

– Salašarsko pozorište je jedan skroz drugačiji žanr. Drugačija sredstva treba pokrenuti za ovu vrstu pozorišta. Ono je jedan takav prostor odakle se ne može izaći “Zatvoreni” su glumci, reditelj, koreograf... Svi koje rade na datoj predstavi! Za vreme rada, stvaranja predstave, mesec dana ti ljudi zajedno žive na salašu, u Kavilu. Sami kuvaju, peru, spremaju, kose travu... Svako ima svoj zadatak i raspored. Treba da bude red i disciplina. Probe su na suncu, u podne. Jako je težak proces, kroz koje prođe svaki vojvođanski glumac, koji je učio na akademiji na mađarskom jeziku. Istina, ove godine su od nas uzeli baš taj deo, što je suština ovog pozorišta, da idemo sa predstavom u takva sela, manja mesta i naselja, gde nema pozorišta. Ipak mislim da smo i ove godine izvukli iz ove situacije najbolje što se moglo.

Trenutno u Narodnom pozorištu Nepsinhazu u Subotici radite na ulozi Irine, jedne od tri čuvene dramske Čehovljeve sestre. Sa kim radite i kako teče taj proces? Koji su zahteve opet jedne velike i bitne uloge?

– Sa rediteljem Šebešćen Abom iz Rumunije radimo predstavu “Tri sestre” od Čehova. Više puta je on već radio u Subotici. Meni je ovo prva premijera u Narodnom pozorištu. Irina je sanjar, i kao malo dete žudi za takvim osećanjima, putovanju i zamišljenom načinu života koji postoji samo u njenim snovima. Ona samo zamišlja, sanjari o njima, a u to uvuče sa sobom i okolinu.

Kad se ova tri pitanja slože u jedno, za mladu glumicu kao što ste vi, deluje da vam predstoji velika karijera. Šta biste vi poželeli za sebe u njoj?

– Ako bih mogla da poželim nešto sebi, to bi bilo da u svakom poslu pronađem nešto što me pokreće, što me razmrda, razvija. I bilo bi dobro da ljudi, kolege, reditelji, vole da rade sa mnom.

Igor Burić