ARND VEZEMAN Za ples je potrebna apsolutna sloboda

Berlin i nije baš plesna Meka, čućete od čoveka koji živi tamo i zadužen je da tako nešto zna.

Arnd Vezeman, novinar, kritičar, urednik magazina „Tanc“ („Ples“), nedavno je držao radionicu svojim kolegama na „Antistatik“ festivalu u Sofiji (Bugarska), a ovih dana boravio je u Novom Sadu, kao gost Internacionalnog festivala alternativnog i novog teatra.

Mnogo toga se promenilo otako je ples bio andergraund poslastica. I Berlin, i umetnost plesa.

Arnd Vezeman je od onih ljudi kojima akademski diskurs nije primaran, kao ni elitizam. Biti kritičar je način života, a najveća umetnost zasmejati nekoga – moto je koji koristi.    

Šta vas dovodi na Infant?

– Infant je festival s veoma dugom tradicijom a pripada grupi  zainteresovanih za ono što se zove novi teatar. Šta je bio novi ples, na primer, devedesetih? Umetnici su bili pomalo pobunjeni protiv staromodnog baleta, pa čak i modernog plesa, i pokušali su da pokrenu svojevrsnu revoluciju. Ali, izgleda da niko nije rzumeo tu njihovu potrebu, pa je mnogo šta ostalo isto. Mi i danas ne reagujemo na ples prema onome šta je on značio u tim vremenima.

Ples je bio prisutan od početka na Infantu, a zanimljiva je ta njegova veza sa teatrom?

– Istorijski gledano, ples nije imao veze sa teatrom do baleta 18. veka. Plesni teatar je pak star pedesetak godina. I opet se pitamo zašto plešemo na sceni, kad svi plešu u klubovima, ili na ulici. Ako pogledate karnevale, očigledno je da je ples oblik oslobađanja od svakodnevnih pritisaka. Ponekad je izraz pobune protiv religije. Zato su retke religije, pogotovo hrišćanstvo, koje ga odobravaju. Ples je izvesno neslaganje sa političkim okolnostima, ali ćete ovo vrlo retko videti na sceni, pogotovo ne u baletu, a veoma retko i u plesnom teatru. Zato mi je interesantno što Infant traga za plesom koji ima svest o političkom.

Ples se bunio čak i protiv sebe, protiv pokreta na sceni?

– Konceptualni ples je pokret koji je nastao početkom dvehijaditih u zemljama Zapadne Evrope, koje su tada imale veoma dosadnu političku situaciju. Poznajući šezdesete u Americi, scenu izvođačkih umetnosti, performansa druge polovine 20. veka u Evropi, plesni umetnici su se dosetili da ples mnogo bolje pripada galerijama, nego pozorištima. Za tu vrstu izraza potrebna je apsolutna sloboda ljudi, mogućnost lutanja unaokolo, izlazaka i ulazaka... Takav pristup retko pali na festivalima, gde je ipak potrebno da plesač izađe na scenu i, gotovo kao glumac, kaže nešto.

Takođe, plesna scena današnjice, za razliku od nekada, ne zavisi od velikih imena poput Pine Bauš, mnogo više se umrežava, internacionalizuje, pretapa...

– Složio bih da se većina današnje plesne scene odvija na nivou spontanih akcija, improvizacije, razmene... To je veoma lepo i važno za mlade ljude, koji tako stiču iskustvo. Ali, kome još? Kome je to upućeno? Pojave se, odigraju nešto i nestanu! Deluje kao da se bave sami sobom, što savršeno odgovara svetu u kojem je sve u vezi individue, selfija koji je svima najvažnija slika u životu. Bar u slučaju festivala, koji su, ako ništa drugo, institucije, takav rad ne donosi ništa. To je isto bio san iz devedesetih - turneja umetnika u mreži festivala, A sada vidimo da ako to ne donosi ništa lokalnoj zajednici, zašto bi to uopšte i radili. Šta bi danas bio naš bes, dobro je pitanje. Ako nemamo odgovor na to, onda smo pomalo izgubljeni i ples ne bi imao ništa da nam kaže.

Koja je pozicija, uloga, ljudi koji prate i pišu o plesu?

– Ako otvorim novine kao što su vaše, u njima nema ništa nalik plesu. Novinari bi trebali da kreiraju situaciju u kojoj bi čitaoci mogli da zamisle ples. Lako je nama da kažemo da neko tamo pleše zato što hoće da kaže to i to. Naravno da publika ponekad hoće naš prevod onoga što se događalo na sceni. I to je umetnost, ali prevoda. Scena puna pokreta traži novine koje lete. One to rade na vetru, a onda baš niko ne može da ih čita.

Dolazite iz Berlina koji iz ovdašnje (umetničke) perspektive može da izgleda kao raj. Mnogo i putujete, još više je festivala, malih scena i zanimljivih pojava... Kako vama sve to izgleda?

– Ako baš tražite uspešan savremeni ples, velike su šanse da ćete ga pronaći u veoma malom broju centara. Berlin čak nije među njima. To su London, Pariz, Brisel... Sve veoma bogati gradovi Zapadne Evrope. Tako da ples i daje izleda kao stvar luksuza, u društvima koja su visoko globalizovana. I u Berlin dolaze ljudi iz celog sveta i najlakši način da komuniciraju upravo jeste ples.

U Novom Sadu upravo se sprema još jedan festival, Egzit, koji ljudi obožavaju, idu tamo da plešu, a s druge strane imamo umetnički festival na kojem baš i nema mnogo publike, a umetnici se očajnički trude da urade nešto za zajednicu?

– To je ta kontradikcija. Svi volimo da plešemo, ali da li volimo da gledamo druge ljude kako plešu? Hoću li ići u klub da se zabavim tako što ću gledati druge ljude kako plešu. Ne! U pozorište idemo uglavnom samo da bi nam ispričali priču. Kad vidimo plesnu predstavu, ljudi uglavnom kažu da im se dopada, ali da nisu baš razumeli sve. Da, to je zato što ples ne može da se razume u kontekstu pozorišta. Pre bi to moglo u kontekstu vizuelnih umetnosti. Zato smo imali  konceptualni ples, a danas pojavu približavanja socijalnog plesa umetničkom. Zato stalno slušamo o inkluziji, plesu sa siromašnima, osobama s invaliditetom... Političari, od kojih zavise finansije, misle da je lepo ako su umetnici korisni za zajednicu, a ne ako su dovoljni sami sebi. To je taj novi teatar, koji dolazi iz toga što su umetnici kreativne osobe, a ljudi koji su u biznisu mogu da nauče nešto od umetnika, u smislu Leonarda da Vinčija. Kako novo dolazi na svet? Ko je izmislio mobilni telefon? Jedino što u njemu nije novo jeste telefon. Umetnici misle mnogo dalje od običnih ljudi. U naučnoj fanatastici su predvideli sve. Možda i plesni umetnici mogu da predvide našu budućnost koja ne mora da bude pozitivna? 

Igor Burić