Andrea Jankovič u „Edvardu II”: Povratak pozitivnoj vibraciji

Zanimljivo je i to da se osim Andree, na scenu vraća i Zoltan Puškaš koji se poslednjih deset godina posvetio režiji. Zoltan je Edvard II, kralj čiji ljubavnik dobija sve veće i veće titule, a Andrea je njegova supruga Izabela Francuska.

- Zoltan Puškaš, koji sad igra mog supruga, bio je moj dugogodišnji partner na sceni pre nego što sam napustila pozorište. Takođe, u njegovoj predstavi sam igrala u prošlogodišnjem Dramskom takmičenju mađarskih vojvođanskih pisaca. To je zapravo bio moj prvi glumački „trening” uoči povratka na scenu Novosadskog pozorišta. Za dva dana sam naučila tekst, mizanscen, ušla u lik, a već sledećeg dana je bila premijera... I, naravno, trema. Ali srećom, upala sam u grupu u kojoj su moji klasići Dodo i Čaba, da ne pričam o ostalim kolegama sa kojima sam se uklopila začas, kao da vreme u međuvremenu nije proletelo. Nismo prestajali da se smejemo. Imala sam osećaj da sam napokon stigla kući i znala sam da sam donela pravu odluku - rekla je Andrea Jankovič.

Kako izgleda rad na predstavi nakon pauze od sedam godina?

- Moj utisak je da mi je nekako lakše, nekako sam smirenija nekako sam mnogo toga u ovih sedam godina prošla, doživela. Uspela sam malo da odstupim od sveta pozorišta i glume i sada gledam drugačije na ovaj svet. Sve ono što sam imala ovde na tacni pre sedam godina sada moram za to da se borim. Nije mi svejedno kako ću nakon sedam ponovo godina ponovo stati na scenu i da li ću biti bolja ili mnogo lošija. Kako će uticati na moje glumačke sposobnosti ta pauza, to još uvek ne znam jer probamo tek četiri nedelje i jako puno radim. Mislim da ću tek posle moći da kažem kako je bilo.

Osećate li strah?

- Da, osećam. Dosad je to bio pozitivan strah sada sam u fazi panike: „Joj kako će biti?” i nadam se da će me jako brzo proći jer to ne valja.

Ko je Izabela Francuska koju igrate u Edvardu?

- Izabela Francuska, poznata u istoriji kao „žena-vuk”, ćerka francuskog kralja Filipa IV. (Lepog), supruga engleskog kralja Edvarda II i majka prestolonaslednika Edvarda III. Shvatam je, vidim je, osećam je. Toliko tragedije, toliko uvreda i beskrajni niz poniženja… a ipak sve to iskorištava, diže bunu protiv Edvarda II, postaje nakratko kraljica Engleske, do punoletstva sina. Niz događaja kroz veoma kratko vreme na sceni a u stvarnosti dugi niz godina. Nije jednostavno prikazati sve. Shvati čovek u jednom trenutku da se u ljudima i politici ništa ne menja kroz vekove. Sve se samo vrti u krug. Pokušavam polako da uđem u njenu glavu, osećanja, životne stanice, istražujem, čitam. Dosta njenog nalazim i u sebi - moram, drugačije ne mogu, ne znam. Uvek krećem od sebe, od svojih saznanja, od svog iskustva... Dosta toga sam preživela. Uvek sam živela život punim plućima, imam od čega da gradim. Izabela, kao ja, nikad ne odustaje. Gurnu je, a ona kao Feniks ponovo se rađa. Izazov je zaista nesvakidašnji i daću sve od sebe da pokažem njenu ljudsku stranu ali i to zbog čega je dobila nadimak „žena-vuk”.

Kako protiče saradnja sa rediteljom Robertom Lenardom?

- Lenarda poznajem jako dugo, ispratila sam koliko-toliko njegov rad jer nisam često dolazila u Novosadsko pozorište ali sam gledala gostovanja u Budimpešti. Inače, njegova predstava „Fama o biciklistima” mi je jedna od omiljenih i bila sam oduševljena kad me je pozvao da igram u njegovoj predstavi. Pošto smo i prijatelji privatno, dobro se razumemo i nemamo problem u komunikaciji. Jako me raduje to što daje glumcu toliko slobode da sam može da osmisli svoju figuru naravno u granicama koje on odredi tokom probe. Mislim da jako lepo vodi sve nas, ali ipak još ne vidim kraj tog procesa, to ćemo videti na premijeri.

Da li se Novi Sad značajno promenio otkako ste se vratili?

- Meni je u srcu Novi Sad ostao isti. Ja ulice i dalje vidim onakve kakve su bile. Vidim da su se izgradili ovi novi bulevari, kej je postao predivan, tu obožavam da šetam, imamo mnogo više zelene površine što je jako pozitivno i mnogo više smeća što je jako negativno. Recimo u Budimšešti sam živela u eko kući gde smo sakupljali đubre, reciklirali ga i time smo se grejali što me je oduševilo, a ovde nema reciklaže i to je nešto što me rastužuje i što bi moglo da se popravi. Ipak Novi Sad je divan i mislim da ima puno više mladih ljudi na ulici koji se šetaju i smeju i mnogo više pozitivne vibracije ima nego tada kada sam otišla, ali to je samo moje mišljenje i možda je toga bilo i kada sam otišla samo to tada nisam primećivala.

Snežana Milanović

foto: Elvira Kakusi