Aleksandar Nikolić, operski reditelj: „Rigoleto” ima moć da omađija

U Novom Sadu je „Rigoleto” prvi put izveden 1923, a svoje je mesto našao i u uvodnoj sezoni novoosnovane Opere SNP-a, uz „Travijatu” i „Eru s onog svijeta” - premijera je bila 23. maja 1948. u režiji legendarnog Josipa Kulindžića - a ostale su upamćene i postavke iz 1982, koju je potpisao poznati grčki reditelj Serž Vafiadis, i iz 2003. po rediteljskom konceptu Voje Soldatovića, koja se igrala punih deset godina.       

– „Rigoleto” jeste delo koje je neprestano na repertoaru svake velike operske kuće koja drži do sebe – kaže za „Dnevnik” reditelj Aleksandar Nikolić. – Ali, da bi se imao „Rigoleto”, moraju se na prvom mestu imati vrhunski solisti koji bi izneli pre svega naslovnu, ali i ostale uloge. Drugim rečima, nemamo mi ništa od toga što je nešto kobajagi klasika, što je biser repertoara. Čim nas opera nije omađijala, to znači da tu nešto ne valja. A osnovni preduslov za to da je učinimo interesantnom, uzbudljivom... jesu dobri izvođači uz koje opera ođednom prestaje da bude neka konzervativna, za mnoge „dosadna” umetnost. I oseti se njena moć. Srećom, SNP ima sjajnog Željka Andrića, koji u svakom smislu odgovorio zahtevnoj roli Rigoleta, i vokalno i glumački. Tu je i Darija Olajuš Čizmić kao Đilda, koja ovom ulogom potvrđuje svoje mesto među vodećim sopranima regiona, zatim Saša Štulić, koji se u roli Duke oseća udobno, moćno, snažno, dok Madalenu peva Jelena Končar, ličnost, umetnica koju svaka velika operska kuća mora da ima...

 Osim muzičkog, Verdijeva opera ima i ogroman dramski potencijal.

– U ovoj postavci su glumački zadaci ogromni. Ali postoji neka čudna magija u operi. Što je zadatak glumački teži, naravno ako je logičan, to više pomaže pevačima. I pokazalo se da solisti i ansambl SNP-a mogu da svojim radom budu rame uz rame s najvećim svetskim kućama. Kao što sam ubeđen u to da će i ova naša produkcija moći da stane na crtu svetskim. Dirigent, italijanski maestro Andrea Solinas, čvrsto drži sve konce, jasno zna kuda ide, šta želi da dobije i od orkestra i od izvođača sa scene. S druge strane, i moja režija je vrlo nekonzervativna, iako je stavljena u klasičan milje. Operska publika će tako videti i kostime, epohu, monumentalni dekor, ali su psihologije savremene, odnosi su moderni, kao i gluma. Predstava, zapravo, vibrira modernošću, iako je spakovana u jednu klasičnu sliku, u XVI vek, i prati temelje Viktora Igoa i Verdija. Ali kao da je kroz detalje dodato ulje na vatru, sve je intenzivnije, od Rigoletovog gneva i Đildne vere u ljude do Dukinog ludila i vlastohleplja.  

 „Rigoleto” se ranije ipak često svodio samo na čekanje „hitova” kao što su „La donna e mobile”. 

  – Ako se reditelji zaista dubinski bave operom, ako je istinski vole, nepogrešivo se zaljubljuju u Verdijevog „Rigoleta” takvog kakav jeste. Ne treba zaboraviti da je stotine i stotine kompozitora pisalo opere, da su u nekom trenutku slovili za „velike zvezde”, ali njihova dela nisu preživela. Sindrom Mocarta i Salijerija. Nisu ni Mocart ni Verdi genijalni zato što su se držali, prvi klasicizma a drugi nekog poznog romantizma. Nego zato što su njihova dela, kada se pravilno raščitaju, svevremenska. Što naša publika u velikom broju slučajeva, nažalost, ne može da vidi od mnoštva površnosti u inscenacijama. Ali verujem da ćemo i „Rigoletom”, kao i uopšte festivalom „Operarija”, početi novu eru tretmana operskih predstava kod nas. Mi moramo da pokažemo ko smo, da ovaj sjajan ansambl Opere Srpskog narodnog pozorišta, izuzetan orkestar i vrhunski hor zaslužuju puni respekt.

 U čemu je danas snaga „Rigoleta”?

– „Rigoleto” je remek-delo jer predstavlja ogledalo svakog društva. Recimo, samog Rigoleta njegova fizička nakaznost, u ovoj našoj civilizaciji, opsednutoj vizuelnim, stavlja na marginu. Tu je i njegovo siromaštvo, koje je takođe obeležje margine. A opet, on je kao dvorska luda minjon vlasti. S druge strane, Verdi je ciljano radnju smestio u Mantovu. To je mali grad na velikom jezeru, u kome je sigurno kada je neprijatelj spolja. Ali šta se dešava kada je neprijatelj unutra. U ovom slučaju kada imate ludog vladara bez kontrole. Ali ne može jedan čovek biti moćan sam za sebe, i njega neka klika mora držati. I tu sad kod Verdija na scenu stupa posebno omražen lik - puk. Hor je taj koji glumi sve te poltrone, ulizice, koji iz sopstvene koristi drže na vlasti takvu figuru kao što je Duka, sve vreme pumpajući njegov ego. Dakle, „Rigoleto” odgovara na brojna pitanja svake zajednice, i zato je klasika, delo koje nikog ne ostavlja ravnodušnim, naravno kad je pripremljeno i izvedeno kako treba - a uveren sam da ćemo mi u tome uspeti.     

– U našem „Rigoletu” balet ima poseban tretman. Kao predavač na Institutu za umetničku igru puno se bavim pokretom, plesom, i sarađujući sa prvakom Baleta NP Aleksandrom Ilićem, koji je sada i koreograf „Rigoleta”, godinama radim na tome da prirodno inkorporiram balet u operu. Nije to lako, jer balet najčešće bude tek gost u jednoj-dve operske slike. Ali kada se zaista organski spoje ove dve teatarske forme, rezultat je pravo osveženje. I to je negde najbliže onome što se radi u Kovent Gardenu.     

Aleksandar Nikolić je diplomirao pozorišnu i radio režiju u klasi Ivane Vujić na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Studirao je istoriju umetnosti, kao i industrijski dizajn, a stručno se usavršavao u Italiji, Nemačkoj i Grčkoj, da bi sezonu 2015/16. proveo u londonskom Kovent Gardenu, odnosno Kraljevskoj operi. Angažovan je u Operi Narodnog pozorišta u Beogradu, a od 2015. je i docent na Institutu za umetničku igru u Beogradu za užu umetničku oblast Režija u operi i baletu. Poslednje tri godine drži u Srbiji i Izraelu internacionalne master klasove operskim pevačima posvećene tumačenju operskog repertoara, i 2018. dobija priznanje „za izvanredan doprinost kulturi grada Jerusalima“.      

        M. Stajić