Александар Николић, оперски редитељ: „Риголето” има моћ да омађија

У Новом Саду је „Риголето” први пут изведен 1923, а своје је место нашао и у уводној сезони новоосноване Опере СНП-а, уз „Травијату” и „Еру с оног свијета” - премијера је била 23. маја 1948. у режији легендарног Јосипа Кулинџића - а остале су упамћене и поставке из 1982, коју је потписао познати грчки редитељ Серж Вафиадис, и из 2003. по редитељском концепту Воје Солдатовића, која се играла пуних десет година.       

– „Риголето” јесте дело које је непрестано на репертоару сваке велике оперске куће која држи до себе – каже за „Дневник” редитељ Александар Николић. – Али, да би се имао „Риголето”, морају се на првом месту имати врхунски солисти који би изнели пре свега насловну, али и остале улоге. Другим речима, немамо ми ништа од тога што је нешто кобајаги класика, што је бисер репертоара. Чим нас опера није омађијала, то значи да ту нешто не ваља. А основни предуслов за то да је учинимо интересантном, узбудљивом... јесу добри извођачи уз које опера ођедном престаје да буде нека конзервативна, за многе „досадна” уметност. И осети се њена моћ. Срећом, СНП има сјајног Жељка Андрића, који у сваком смислу одговорио захтевној роли Риголета, и вокално и глумачки. Ту је и Дарија Олајуш Чизмић као Ђилда, која овом улогом потврђује своје место међу водећим сопранима региона, затим Саша Штулић, који се у роли Дуке осећа удобно, моћно, снажно, док Мадалену пева Јелена Кончар, личност, уметница коју свака велика оперска кућа мора да има...

 Осим музичког, Вердијева опера има и огроман драмски потенцијал.

– У овој поставци су глумачки задаци огромни. Али постоји нека чудна магија у опери. Што је задатак глумачки тежи, наравно ако је логичан, то више помаже певачима. И показало се да солисти и ансамбл СНП-а могу да својим радом буду раме уз раме с највећим светским кућама. Као што сам убеђен у то да ће и ова наша продукција моћи да стане на црту светским. Диригент, италијански маестро Андреа Солинас, чврсто држи све конце, јасно зна куда иде, шта жели да добије и од оркестра и од извођача са сцене. С друге стране, и моја режија је врло неконзервативна, иако је стављена у класичан миље. Оперска публика ће тако видети и костиме, епоху, монументални декор, али су психологије савремене, односи су модерни, као и глума. Представа, заправо, вибрира модерношћу, иако је спакована у једну класичну слику, у XVI век, и прати темеље Виктора Игоа и Вердија. Али као да је кроз детаље додато уље на ватру, све је интензивније, од Риголетовог гнева и Ђилдне вере у људе до Дукиног лудила и властохлепља.  

 „Риголето” се раније ипак често сводио само на чекање „хитова” као што су „Ла donna е мобиле”. 

  – Ако се редитељи заиста дубински баве опером, ако је истински воле, непогрешиво се заљубљују у Вердијевог „Риголета” таквог какав јесте. Не треба заборавити да је стотине и стотине композитора писало опере, да су у неком тренутку словили за „велике звезде”, али њихова дела нису преживела. Синдром Моцарта и Салијерија. Нису ни Моцарт ни Верди генијални зато што су се држали, први класицизма а други неког позног романтизма. Него зато што су њихова дела, када се правилно рашчитају, свевременска. Што наша публика у великом броју случајева, нажалост, не може да види од мноштва површности у инсценацијама. Али верујем да ћемо и „Риголетом”, као и уопште фестивалом „Операрија”, почети нову еру третмана оперских представа код нас. Ми морамо да покажемо ко смо, да овај сјајан ансамбл Опере Српског народног позоришта, изузетан оркестар и врхунски хор заслужују пуни респект.

 У чему је данас снага „Риголета”?

– „Риголето” је ремек-дело јер представља огледало сваког друштва. Рецимо, самог Риголета његова физичка наказност, у овој нашој цивилизацији, опседнутој визуелним, ставља на маргину. Ту је и његово сиромаштво, које је такође обележје маргине. А опет, он је као дворска луда мињон власти. С друге стране, Верди је циљано радњу сместио у Мантову. То је мали град на великом језеру, у коме је сигурно када је непријатељ споља. Али шта се дешава када је непријатељ унутра. У овом случају када имате лудог владара без контроле. Али не може један човек бити моћан сам за себе, и њега нека клика мора држати. И ту сад код Вердија на сцену ступа посебно омражен лик - пук. Хор је тај који глуми све те полтроне, улизице, који из сопствене користи држе на власти такву фигуру као што је Дука, све време пумпајући његов его. Дакле, „Риголето” одговара на бројна питања сваке заједнице, и зато је класика, дело које никог не оставља равнодушним, наравно кад је припремљено и изведено како треба - а уверен сам да ћемо ми у томе успети.     

– У нашем „Риголету” балет има посебан третман. Као предавач на Институту за уметничку игру пуно се бавим покретом, плесом, и сарађујући са прваком Балета НП Александром Илићем, који је сада и кореограф „Риголета”, годинама радим на томе да природно инкорпорирам балет у оперу. Није то лако, јер балет најчешће буде тек гост у једној-две оперске слике. Али када се заиста органски споје ове две театарске форме, резултат је право освежење. И то је негде најближе ономе што се ради у Ковент Гардену.     

Александар Николић је дипломирао позоришну и радио режију у класи Иване Вујић на Факултету драмских уметности у Београду. Студирао је историју уметности, као и индустријски дизајн, а стручно се усавршавао у Италији, Немачкој и Грчкој, да би сезону 2015/16. провео у лондонском Ковент Гардену, односно Краљевској опери. Ангажован је у Опери Народног позоришта у Београду, а од 2015. је и доцент на Институту за уметничку игру у Београду за ужу уметничку област Режија у опери и балету. Последње три године држи у Србији и Израелу интернационалне мастер класове оперским певачима посвећене тумачењу оперског репертоара, и 2018. добија признање „за изванредан доприност култури града Јерусалима“.      

        М. Стајић