Šaponja: Život je taj koji postavlja pitanja

osnivač izdavačke kuće „Agora“. Za svoje knjige poezije i eseja dobio je Brankovu, „Prosvetinu“, te nagradu „Milan Bogdanović“ za kritiku...        

- Čovek, ne samo u toku života, već i u toku jednog dana, menja socijalne, psihološke, pa i profesionalne uloge. A kada se nešto stvarno i izistinski zapita, zapita se - ko sam ja, ustvari? Poenta je, međutim, da svaku ulogu koju igrate, igrate do kraja ubedljivo, odnosno da ta uloga postane pravo, autentično JA. I zato nije lako menjati uloge, a u svakoj biti onaj pravi. Što se mene lično tiče, ne bih rekao da ih menjam, već da povremeno puštam nekim drugim svojim bićima da progovore iz mene. A što se tiče nabrojanih profesionalnih uloga, da vas još malo iznenadim, u mladosti sam se bavio vrlo ozbiljno i novinarstvom, zatim, jedno vreme i televizijskom produkcijom i režijom, kao televizijski autor sam potpisao dvadesetak emisija. Jedno ipak nisam ostvario – nikada nisam bio profesionalni putnik. Mada, kao turista, ali posve drugačiji od onog stereotipa turiste, to pokušavam nadoknaditi.  

* Dugo su vremena kod nas bili „u modi” patriotski pesnici koji su pevali „u ime naroda”. Vi slovite kao promoter postmoderne poetike, stvaralac osobenog duha i pristupa toj grani stvaralaštva.

- Tzv. patriotska poezija skoro uvek je funkcionalizovana od strane nekoga ili nečega. Neko je naručuje i neko je plaća. Makar i ideja. A stvari traju dok ima novca ili nečeg drugog, a sve to dok se ne promene strane, ne razglobi pozicija, i svet postane definitivno drugačiji. Ono što je u jednom istorijskom momentu “patriotsko”, već u sledećem se lako može pokazati kao antipatriotsko. Tek kada svi ti zanosi i lažni zanosi prođu, mi vidimo šta je od svega ostalo kao poezija. Najčešće, vrlo malo. Često biva da pesnici koji u jednom, najčešće svom, vremenu mnogo znače, u budućem nemaju ni mjesta, ni zračenja.       

A poezija kao poezija, ona mora kroz zvuk i sliku, kroz značenje i formu, najposlie, kroz dušu onoga koji je čita da dođe do prepoznavanja Lepote. Radost tog prepoznavanja, makar bila i tragična, jeste poezija. I zato joj se klanjamo.      

* Kritika kaže da ste jedan od najhermetičnijih savremenih srpskih pesnika. Je li to mana ili vrlina?     

- Diskutabilan je taj termin “hermetično”. To bi trebalo da znači da pišem poeziju koju je teško razumeti i koja je daleko od naše stvarnosti. Možda je daleko od stvarnosti, ali one banalne, potrošive, isprazne. Moj je stav, da poezije, ako ne ostvari komunikaciju - nema. A komunikacija se ostvaruje i preko srca, i preko duše. Drugu komunikaciju poezija ne priznaje. Niti mi išta drugo, što komunicira drugačije, priznajemo za poeziju. I zato se ne slažem sa mišljenjem da je moja poezija hermetična. Naprotiv. Pišem sa idejom najdublje, najsuštastvenije moguće komunikacije.  

* Knjiga pesama koju ste poslednju objavili, pre godinu-dve, nosi poetičan, ali i upitan naslov: “Postoji li dodir tvoje duše?” Čitajući pesme sadržane u ovoj knjizi, koje se uistinu bave dušom, nisam otkrio (traženi) odgovor.

- Definitivno, samo naivni misle da mogu dati odgovor. Život je taj koji postavlja pitanja, a na nama je da se na njemu, kao surfer na talasima, održimo. Zato i more vidim kao jednu od ključnih metafora pesništva, kao izazov koji se ne može ni primiriti ni rešiti, ali koji nam može omogućiti da makar u trenu dotaknemo Lepotu.    

* Čarls Simić u eseju „Poezija i istorija“ kaže da „pesnik koji neprestano ignoriše zla i nepravde, koje su deo njegovog ili njenog vremena, živi u raju budala“.

- Suština i jeste da ne smete biti naivni, da morate prepoznati zlo. I to svakodnevno. Tu se ne smemo zavaravati. Poezija jeste prostor izvan sveta, ali ona crpe svoju snagu u ovom svetu. A u tom našem svetu, dobro često biva samo kratkotrajno razrešenje, a pokretač je skoro uvek zlo. Tako da i igra našeg sveta, i naših života, pogledajte oko sebe i ovo naše vreme, jeste igra angažovanja snaga dobra i pokušaja da se odgovori mnogostrukim licima zla. Nekada se u tom „angažovanju“ pojavljuje i angažovana poezija, kao pokušaj odgovora, kao sredstvo borbe. S obzirom na pokretačku utilitarnost, ta poezija često biva jednostavnija po formi, jer je direktan odgovor na muku sadašnjeg trenutka, ali ne mora uvijek da znači da je u konačnom zbiru manje uspela. Njegošev „Gorski vijenac“ bio je, recimo, taj poklič trenutka.

Vujica Ognjenović

Nobelovke kao zaštitni znak

* Kao izdavač zaslužni ste za objavljivanje i dve nobelovke, Doris Lesing i Alis Manro.    

- Obema spisateljicama privukla me je blizina identifikacije sa čitaocem. Iako veoma različite, obe vas ekspresno dovode u ravan dubinske psihologije i metafizike egzistencije. A sve to na krajnje jednostavan način, iz života koji je, pored vas, svakodnevno prepoznatljiv. Od malog i beznačajnog, začas naprave duboko i opšte.

Nateraju vas ne samo da prepoznate vlastitu dušu, nego i da se setite njenog najsjajnijeg imena. Doris Lesing je poznata po obimnim romanima, Alis Manro po knjigama priča, radnje knjiga Lesingove su se odvijale širom sveta, od afričkih savana i londonskog hiperurbaniteta do prostranstava iz budućnosti koju nam otkriva naučna fantastika, a radnje knjiga Alis Manro su skoro isključivo vezane za prostore kanadske države Ontario. Doris Lesing je pisala realističke, feminističke, postmodernističke, naučno fantastične romane, a Alis Manro isključivo priče.    

No, obe književnice nam otkrivaju dubinski psihološki realizam koji nas se itekako tiče.