Шапоња: Живот је тај који поставља питања

оснивач издавачке куће „Агора“. За своје књиге поезије и есеја добио је Бранкову, „Просветину“, те награду „Милан Богдановић“ за критику...        

- Човек, не само у току живота, већ и у току једног дана, мења социјалне, психолошке, па и професионалне улоге. А када се нешто стварно и изистински запита, запита се - ко сам ја, уствари? Поента је, међутим, да сваку улогу коју играте, играте до краја убедљиво, односно да та улога постане право, аутентично ЈА. И зато није лако мењати улоге, а у свакој бити онај прави. Што се мене лично тиче, не бих рекао да их мењам, већ да повремено пуштам неким другим својим бићима да проговоре из мене. А што се тиче набројаних професионалних улога, да вас још мало изненадим, у младости сам се бавио врло озбиљно и новинарством, затим, једно време и телевизијском продукцијом и режијом, као телевизијски аутор сам потписао двадесетак емисија. Једно ипак нисам остварио – никада нисам био професионални путник. Мада, као туриста, али посве другачији од оног стереотипа туристе, то покушавам надокнадити.  

* Дуго су времена код нас били „у моди” патриотски песници који су певали „у име народа”. Ви словите као промотер постмодерне поетике, стваралац особеног духа и приступа тој грани стваралаштва.

- Тзв. патриотска поезија скоро увек је функционализована од стране некога или нечега. Неко је наручује и неко је плаћа. Макар и идеја. А ствари трају док има новца или нечег другог, а све то док се не промене стране, не разглоби позиција, и свет постане дефинитивно другачији. Оно што је у једном историјском моменту “патриотско”, већ у следећем се лако може показати као антипатриотско. Тек када сви ти заноси и лажни заноси прођу, ми видимо шта је од свега остало као поезија. Најчешће, врло мало. Често бива да песници који у једном, најчешће свом, времену много значе, у будућем немају ни мјеста, ни зрачења.       

А поезија као поезија, она мора кроз звук и слику, кроз значење и форму, најпослие, кроз душу онога који је чита да дође до препознавања Лепоте. Радост тог препознавања, макар била и трагична, јесте поезија. И зато јој се клањамо.      

* Критика каже да сте један од најхерметичнијих савремених српских песника. Је ли то мана или врлина?     

- Дискутабилан је тај термин “херметично”. То би требало да значи да пишем поезију коју је тешко разумети и која је далеко од наше стварности. Можда је далеко од стварности, али оне баналне, потрошиве, испразне. Мој је став, да поезије, ако не оствари комуникацију - нема. А комуникација се остварује и преко срца, и преко душе. Другу комуникацију поезија не признаје. Нити ми ишта друго, што комуницира другачије, признајемо за поезију. И зато се не слажем са мишљењем да је моја поезија херметична. Напротив. Пишем са идејом најдубље, најсуштаственије могуће комуникације.  

* Књига песама коју сте последњу објавили, пре годину-две, носи поетичан, али и упитан наслов: “Постоји ли додир твоје душе?” Читајући песме садржане у овој књизи, које се уистину баве душом, нисам открио (тражени) одговор.

- Дефинитивно, само наивни мисле да могу дати одговор. Живот је тај који поставља питања, а на нама је да се на њему, као сурфер на таласима, одржимо. Зато и море видим као једну од кључних метафора песништва, као изазов који се не може ни примирити ни решити, али који нам може омогућити да макар у трену дотакнемо Лепоту.    

* Чарлс Симић у есеју „Поезија и историја“ каже да „песник који непрестано игнорише зла и неправде, које су део његовог или њеног времена, живи у рају будала“.

- Суштина и јесте да не смете бити наивни, да морате препознати зло. И то свакодневно. Ту се не смемо заваравати. Поезија јесте простор изван света, али она црпе своју снагу у овом свету. А у том нашем свету, добро често бива само краткотрајно разрешење, а покретач је скоро увек зло. Тако да и игра нашег света, и наших живота, погледајте око себе и ово наше време, јесте игра ангажовања снага добра и покушаја да се одговори многоструким лицима зла. Некада се у том „ангажовању“ појављује и ангажована поезија, као покушај одговора, као средство борбе. С обзиром на покретачку утилитарност, та поезија често бива једноставнија по форми, јер је директан одговор на муку садашњег тренутка, али не мора увијек да значи да је у коначном збиру мање успела. Његошев „Горски вијенац“ био је, рецимо, тај поклич тренутка.

Вујица Огњеновић

Нобеловке као заштитни знак

* Као издавач заслужни сте за објављивање и две нобеловке, Дорис Лесинг и Алис Манро.    

- Обема списатељицама привукла ме је близина идентификације са читаоцем. Иако веома различите, обе вас експресно доводе у раван дубинске психологије и метафизике егзистенције. А све то на крајње једноставан начин, из живота који је, поред вас, свакодневно препознатљив. Од малог и безначајног, зачас направе дубоко и опште.

Натерају вас не само да препознате властиту душу, него и да се сетите њеног најсјајнијег имена. Дорис Лесинг је позната по обимним романима, Алис Манро по књигама прича, радње књига Лесингове су се одвијале широм света, од афричких савана и лондонског хиперурбанитета до пространстава из будућности коју нам открива научна фантастика, а радње књига Алис Манро су скоро искључиво везане за просторе канадске државе Онтарио. Дорис Лесинг је писала реалистичке, феминистичке, постмодернистичке, научно фантастичне романе, а Алис Манро искључиво приче.    

Но, обе књижевнице нам откривају дубински психолошки реализам који нас се итекако тиче.