Razgovor sa samim sobom na festivalu Pokretnica
U dijalogu sa Dunjom, Frosina može da razmišlja o sebi. Može da radi. Voli da počne plesom, improvizacijom, zagrevanjem za taj dijalog. Dunja voli da pleše, svira, razgovara, ali nikad nije bila autor. Uz svoju prijateljicu Frosinu, s kojom deli i dileme, postala je i to.
Prvi autorski rad na prvom, novoosnovanom festivalu savremenog plesa i performansa, u novootvorenom kulturnom centru, u Novom Sadu. Sve se slaže.
Navodi sa početka teksta parafrazirani su iz autointervjua koji autorke na kraju „Oduzimanja vremena“, uz nekoliko plesnih minijatura, predočavaju publici.
U drugom delu performansa, pre nego što će se sve sklopiti u jednu zaokruženu celinu, pojedinci iz publike dobijaju tekstove da ih pročitaju naglas, pred svima. Forma je analogna spontanom okupljanju, provođenju vremena u zajednici, vremena koje posvećeno čitanju, kretanju, slušanju, gledanju, razmišljanju i osećajnosti, izlazi iz svoje ustaljene petlje protoka, zbog čega se performans višeznačno zove „Oduzimanje vremena“.
Nekome bi to moglo da znači gubljenje vremena, nekome njegovo sabiranje i zgušnjavanje, a nekome, kao autoru ovog teksta, njegovo zaustavljanje, što i jeste bila jedna od ideja autorki, eksplicitno ponovljena u završnoj sceni, u kojoj se samo sedi, ćuti i ne pomera.
Frosina Dimovska i Dunja Crnjanski emitujući, čitajući, plešući, uspostavljaju aktivan odnos prema prirodi stvaranja umetničkog dela, identitetu kao uzajamno ovisnom entitetu. Za to su zaslužni fragmenti proznog teksta u kojem se spominju stipendije, projekti, u autointervjuu se dotiču i teorijskih referenci za koreografe i izvođače u polju savremenih izvođačkih umetnosti, za koje je od same izbrušenosti „konačnog proizvoda“, značajnije zajedničko stvaranje i uživanje, nesavršenost procesa i njegova „ziro vejst“ formula (nema otpada).
Novo, drugačije, mogle bi biti jednostavne, osnovne karakteristike prikazanog rada, bez upuštanja u dodatne kotekstualizacije šta to znači. Ionako je to u ovom konkretnog slučaju, više stvar atmosfere, pojedinačnog raspoloženja i asocijacija koje slična, bazično konceptualna dela mogu da p(r)obude u gledaocu-učesniku.
Nov, drugačiji je i sam festival „Pokretnica“, osnovan od strane platforme za savremenu umetnost i kulturu „Praktikabl“. Osnovna ideja festivala je da pokrene scenu savremenih izvođačkih umetnosti, na način koji je primeren aktuelnim zbivanjima na evropskoj plesnoj sceni. To podrazumeva manje „konačnih proizvoda“, a više izgradnji uslova za njihovo pojavljivanje i održanje. Radionice i razgovori su zato sastavni deo programa, a posećenost u kulturnom centru „Lab“ na performansu „Oduzimanje vremena“ mogla bi se oceniti više nego dobrom, s obzirom na marginalizovanost izgradnje kulture u uslovima savremenog života.
Nov, drugačiji je i kulturni centar „Lab“ u Ulici dr Hempta. To je kuća sa dvorištem, koja više podseća na mesta u kulturno razvijenijim evropskim sredinama, nego na neki sajber spejs suraunding, posvećen komercijalnim i tržišnim vrednostima koje prete da ugroze sve druge humane i socijalne vrednosti.
Iz svega ovoga dalo se videti da i Novom Sadu može da pristaje ime, da je dovoljno samo takvo kakvo jeste, sa svojim starim-novim kućama, ljudima i događajima.
Igor Burić