Nova verzija "Lige pravde": Prenaduvana grdosija Zeka Snajdera
Premda se nominalno može klasifikovati kao director’s cut (režiserski rez), Zek Snajderova verzija filma „Liga Pravde“ odstupa od tog modela na nekoliko bitnih načina. Najočigledniji od njih je sama dužina, pa tako film koji u prvobitnoj “bioskopskoj” verziji traje ravno dva sata, sada traje duplo više.
Nažalost, tu dolazimo do prvog problema ovog, od milošte nazvanog Snajderovog reza. Dok je konačna verzija “rezervnog” režisera Džosa Vidona izbacila mnoge važne delove vezane za priču i likove, stiče se utisak kao da je Snajder ovde ubacio bukvalno sve što je snimio, svaki kadar koji je imao na raspolaganju, po “gre’ota da se baci” principu. Nijedan kompetentni montažer ne bi dozvolio ovakvu grdosiju, ritam filma stoga pati od nepotrebnih kadrova i prenaduvanih sekvenci gde se tačno vidi gde bi dobro došlo da se nešto iseče i odbaci.
Ali da li je i u ovako nadutom obliku bolji od originala? Bez sumnje. Ta verzija se sa pravom smatra za jedan od gorih filmova o superherojima i priča sada ima više smisla, scene su kohezivnije i bolje strukturirani, likovi - pogotovo Sajborg - dobijaju daleko više vremena za razvoj svojih priča i sam kraj je mnogo, mnogo kvalitetniji nego što je to bio u originalu.
Ipak, mnoge boljke originala (i DC-ovog superherojskog univerzuma uopšte) su i ovde prisutne. Likovi imaju nula hemije između sebe i njihov odnos više podseća na muzičku grupu koju je sklepao producent: poslovne kolege koje se ne poznaju i međusobno ne simpatišu, ali su tu da odrade tezgu i uzmu pare. Upravo je taj nedostatak humanizacije likova nešto sa čim je ovaj filmski univerzum imao najviše problema i glavni razlog zbog čega Marvelovi filmovi bolje prolaze kod publike i kritičara.
Glumačka postava se čini generalno nezainteresovanom za dešavanja u filmu i, sa izuzetkom bolno nešarmantnog Ezre Milera koji ionako neduhovite šale čini još nezabavnijim, svoje uloge tumače solidno, ali bez previše autentičnosti i strasti. Zanimljivo je videti i proto-verziju Mere iz Akvamen filma, koju Amber Herd glumi sa britanskim akcentom.
Da li sve ovo znači da treba da gledate film koji traje četiri sata? Mogu da ga preporučim samo ako ste fanovi superheroja ili ako vas baš jako zanima da vidite verziju koja je "trebalo da bude" (iako film u ovom obliku nikada ne bi pustili u bioskop). Film je podeljen na sedam poglavlja za koje kreatori tvrde da ih možete tretirati kao “epizode” TV serije i da tako nema potrebe da “izbindžujete” ceo ođednom, ali se to čini više kao marketinški trik koji treba da opravda toliko trajanje filma.
Na kraju, treba se osvrnuti na značaj ovog reizdanja u kontekstu čitave filmske industrije i kako Snajderov rez može imati trajne posledice na to kako filmove tretiramo i konzumiramo. Ne treba zanemariti ni uticaj fanova, koji su svojim dugogodišnjim kampanjama igrali ključnu ulogu da se ova verzija uopšte producira i iznova izda, kao ni pitanje da li će ova verzija sada postati “zvanična” u očima Warner Bros-a (u šta sam lično prilično siguran). Uspeh Snajderovog Reza će možda dovesti i do ponovnog uspostavljanja Snajdera kao glavnog režisera i “kormilara” zaduženog za dalji razvoj trenutno prilično nefokusiranog DC-ovog superherojskog univerzume.
Lako se mogu povući paralele između ovakvog modela reizdavanja filma i kompjuterskih igri. Kao primer može poslužiti prvobitni kraj izuzetno popularne role-playing igre Mass Effect 3. Kritike dugogodišnjih fanova na zbrzan i nezadovoljavajući kraj ove igre su bile toliko negativne da je BioWare, studio zadužen za razvoj ove igre, uskoro izdao besplatni „produženi rez“ koji je značajno ispravio to finale.
Nije potrebno puno razmišljanja da se vidi kako bi se ovakav pristup mogao primeniti i na filmovima. Preko izbacivanja grešaka poput vidljive Starbaks šolje u „Igri prestola“, grafičke dorade specijalnih efekata (kao što je to urađeno u mjuziklu „Mačke“), izuzimanja čitavih scena koje mogu da uznemire ili iznerviraju određene delove publike, sve do dosnimavanja filma ili serije u skladu sa reakcijama fanova, premeštanje filmskih premijera iz bioskopskih sala na striming servise usred kovid pandemije otvorilo je mnoge mogućnosti.
Kao i uvek, vreme će pokazati koliko će one biti iskorišćene i na koji način. Filmska industrija je po svojoj prirodi izuzetno statična i prezire rizik, ali isto tako zna kako da namiriše dobit. Kada se jednom fiksira za nešto, to ne pušta iz svojih čeljusti dok ne iscrpi i poslednju kap profita i zabave.
Vladimir Sumina