Željka Bašić Savić: Zrak sunca u mojoj mreži

Ova izložba predstaviće beogradskoj publici dinamične ogrlice i umetničke fotografije kojima Željka donosi svoj prefinjeni likovni izraz. Željka Bašić Savić rođena je u Doboju, a od devete godine života u Dalmaciji, gde u Splitu završava osnovnu i Školu za primenjenu umetnost - odsek fotografije. Potom dolazi Beograd na studije glume na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je nakon toga ostvarila je veliki broj uloga na filmu, televiziji i u teatru: „Banjica”, „Direktan prenos”, „Velo misto”, pa „Pokopano dete” u JDP-u, „Na dnu” i „Raspućin” u Narodnom pozorištu ... Sa dolaskom devedesetih seli se u Nemačku gde živi i danas.

Možete li nam reći nešto više o samom nazivu izložbe, kako je nastao i šta predstavlja u kontekstu izloženih dela?

– Naziv izložbe se odnosi na sve moje emocije, sećanja, boje i svetlo vezano za more. Otkako sam otišla sa mora na svoja daleka putovanja, svaki boravak koristim da hvatam u mrežu sve što mi je važno i što me dotiče. A dotiče me sve, od pogleda, reči, talasa, boje neba u ranu zoru, mirisa breskvi na pazaru, glasnosti i vike na svakom koraku, trenutak kad sunce počne da osvaja površinu mora… Sve žedno i gladno lovim u svoju mrežu. Upravo iz te mreže sećanja na more, koje mi je večita inspiracija, nastali su radovi koji će biti izloženi u galeriji Singidunum u Beogradu. A i kakva bih ja bila Dalmatinka da ne lovim i ne hvalim se bogatim ulovom.

Radovi su nastali u toku pandemije - da li su samo vremenski određeni tim periodom ili suštinski komuniciraju sa specifičnim okolnostima u kojima su nastali, odnosno razmišljanjima i emocijama iniciranim lokdaunom?

Vreme lokdauna u kome smo bili prisiljeni da ostajemo zatvoreni u svojim kućama naravno jeste direktno dovelo do fokusiranja na kreativno stvaranje i na pokušaj da se nemogućnost normalnog funkcionisanja pretvori u pronalaženje lepote. Trebalo je pobeći iz dana koji su nas satirali brigom. Ja sam zaronila u imaginarni svet i počela igru u kojoj nisu vladala pravila zaključanosti, nemogućnosti komunikacije i bežanja od ljudi. Na taj način sam i bežala od zveri koja nam je legla na leđa i dobro nas plašila. Vratila sam se prirodi, mašti i umetnosti. Rezultat te igre je ova izložba ogrlica, fotografija i poetskih zapisa.

Koliko ste, stvarajući radove, razmišljali o eventualnom izlaganju u Srbiji? U kakvom odnosu oni stoje prema toj misli, prema sećanjima i emocijama koje gajite vezano za period proveden u nekadašnjoj Jugoslaviji?

– Do te mere sam vezana za ovaj prostor, a dovoljno sam blizu da mogu stalno i fizički da budem u kontaktu sa ljudima i mojim gradovima, da gotovo sve što radim ima veze sa ovim prostorom. Mnogo sam se selila po prostoru Jugoslavije, ta zemlja je bila moja zemlja i sva moja sećanja i emocije su ugrađene u mene kakva jesam. Tako da sam prirodno stvorila jednu kolekciju u Nemačkoj, nalazeći inspiraciju u Dalmaciji i evo izlažući je u Beogradu. Kad pokušavate da stvorite neko umetničko delo, onda upotrebljavate sve svoje resurse, kreativne kapacitete, maštu i spretnost da izrazite ono sto želite, ili morate da oblikujete i pokažete. Sve moje emocije, svi moji prijatelji, sve moje inspiracije su uvek u meni, oni me čine takvom kakva jesam i pokazujem ih tamo gde se nalazim. Bez fige u yepu.

Bili ste veoma aktivni na domaćoj glumačkoj sceni pre odlaska u Nemačku. Šta vam je nova zemlja prebivališta donela u umetničkom smislu, kakve angažmane i saradnje? Koliko ste tamo aktivni na umetničkoj sceni?

– U trenutku kad sam odlazila iz Beograda i iz zemlje, bilo mi je jasno da neću moći da se bavim glumom, jer nisam znala nemački jezik. Ali u tim trenucima sam imala neke druge prioritete i u sudaru sa nadolazećom ratnom pretnjom nisam imala dilemu. Tek posle su me, naravno, sustigla pitanja o nemogućnosti da nastavim život onako kako sam ga do tada ne samo živela, nego i osećala i disala.

Glumom sam se bavila zato što je taj način izražavanja bio organski moj. Sećam se da mi je jedan mladi kolega, kada sam počela da radim u Kelnu na Radiju Dojče Vele, u jednom trenutku rekao: „Pa ti živiš posao“. Rekao je to kao kritiku. Nisam uopšte shvatala šta hoće da kaže. Jer, naravno da živim svoj posao. Istim emocijama i stomakom sam se u početku davala i novinarskom poslu i svemu onome što čini rad u jednoj redakciji. A tu su bila potrebna druga „izražajna sredstva“. Samim tim su se vrlo brzo javila pitanja o pravilnosti donesenih odluka. Ali nisam dala da me ta vrsta kolebanja savlada.

U pozorište, iza scene sam ušla tek posle nekoliko godina, odlazeći sa suprugom (čuveni bas Vukašin Savić, prim. aut) na njegovu opersku probu. E, u trenutku kad sam čula članove orkestra koji su isprobavali zvuk svojih instrumenata ili jednostavno vežbali pred probu, zaista me je uhvatila mala snaga. Jer to su bili zvukovi koji su se uvek u Narodnom pozorištu čuli u trenucima kad sam dolazila na jutarnju probu. Na scenu sam stala tek posle osam godina, u teatru TKO sa kojima sve ove godine redovno i rado sarađujem.

Bilo je vrlo neobično naučiti se na kratak period probanja neke predstave, na borbu sa jezikom koji ne osećas i sa kojim moraš da držiš distancu kako bi ipak uspela da izraziš određenu emociju, da smanjiš emotivni naboj i da ga pokazuješ sakrivajući ga. Nemačko pozorište je fokusirano na rediteljsko pozorište i glumačka emocija se „plasira“ na suženiji način. Hoću da kažem da je bilo potrebno početi ispočetka, preispitati sav glumački izražajni potencijal. 

Kako razmišljate o budućnosti i koliko ćete nastaviti da budete vezani za umetničku scenu u Srbiji?

– Nisam uopšte sigurna da razmišljanje o budućnosti ili pravljenje planova u ova mračna vremena može da nam pruži bilo kakvu mogućnost za ispunjavanje nekih želja. Volela bih da je drugačije, ali moram priznati da se trudim da se zadržim u sadašnjem trenutku i da svakodnevicu bojim onoliko jarko koliko je to u mojoj moći. Ali ako bilo šta bude zavisilo od mene lično, vezu i moj angažman na umetničkoj sceni u Srbiji pokušaću da proširim koliko god to bude bilo u mojoj moći.

N. Marković