Srđan Doroški, pozorišni fotograf: Oko duše teatra

– Naziv izložbe „Oko duše” svojevrsna je igra reči, odnosno ima dvostruko značenje – pojašnjava u razgovoru za „Dnevnik” Srđan Doroški. – Događalo mi se, naime, u proteklih bezmalo dve decenije, tokom kojih je pozorišna fotografija najvažniji žanr mog rada, uz fotografije s koncerata klasične muzike, da mi prilaze glumci, baletski igrači, operski pevači, i kažu da sam uspeo da kroz objektiv, kroz to treće oko, „uhvatim njihovu dušu”. Deluje to možda i kao floskula, ali kao iskren kompliment svakako prija. S druge strane, ja sam uvek tu negde oko osobe, oko čoveka, umetnika, oko duše... Inače, prvobitna ideja je bila da „Oko duše” posvetim samo umetničkoj pozorišnoj fotografiji, odnosno mojim razmišljanjima o pojedinim predstavama, ali sam shvatio da bi u tom slučaju izložba bila suviše apstraktna, te sam je podelio u dva dela, pa će pored takvih fotografija biti i onih u osnovi ilustrativnih .

 Koliko je teško pomiriti ta dva ugla gledanja na jednu predstavu: ilustrativni, koji za cilj ima njenu medijsku promociju, i čisto umetnički, gde je akcenat na autorskoj ekspresiji?

– Teško je, a nije ni lako (smeh). Pogotovo u situacijama kada nisam bio u prilici da ispratim probe, već sam na nekoj predstavi prvi put i kao fotograf i kao gledalac. Naravno, digitalni fotoaparati su nam omogućili da napravimo veliki broj snimaka, a time i otvorili prostor da predstavu posmatram na dva nivoa, najpre u realnom vremenu, a potom, kod kuće, kroz set snimljenih fotografija, odnosno izbor najboljih i njihovu postprodukciju. Dakle, dok sam na predstavi, radim reportažno, a onda se trudim da pomenuti drugi nivo sačeka da se utisci slegnu, jer perspektiva zna da bude drugačija kada prenoći. Verujem da je to jako bitno za rađanje dobre fotografije. Jer tada ponovo preživljavam ono što sam na sceni prvi put video, izvlačeći umetničke detalje koji će predstavljati osobenost date predstave kroz moju fotografiju.

– Fotošop je danas gotovo neizbežna alatka. Međutim, koliko je pomoć, toliko je i odmoć, jer se uz mogućnosti koje pruža lako i brzo završi na veoma klizavom terenu. Ponekad me izvođači, umetnici, zamole da ih „malo ispeglam”. Ali se zaista trudim da ne izađem mnogo iz realnog stanja, da ne brišem bore ili smanjujem stomak, već da istaknem ono što je lepo kroz svetlo, senke...

 Sa pozicije laika čini se da je danas lako fotografima da u teatru naprave dobar snimak, pogotovo kada je predstava vizuelno atraktivna?

– Današnja fotografija je, nažalost, plodno tle za kič. Moderna tehnologija nam je dala moć da sve ušljaštimo. A kada onda još tome dodamo razne efekate, kojima su predstave često nakrcane, lako se uleti u zamku da se od sveg tog šareniša ne vidi istinski kvalitet, trenutak umetničke iskrenosti, da se i u oku kamere izgubi ono zaista važno. Balet je možda najbolji primer za to. Jer baletske predstave podrazumevaju određene parametre koji se naprosto moraju poštovati i u mediju fotografije. Ali to sam naučio tek kroz rad na predstavama Baleta SNP-a, gde su mi puno pomogli sami baletski igrači i koreografi. Zato je iskustvo, po meni, presudno. Kako za balet, tako i za operu, dramske predstave, koncerte...

 Gde je u toj priči portret umetnika?

– Pozorišni portret je za mene jedan od najvećih izazova. I zato se trudim da budem nevidljiv. Jer, ako želiš da zabeležiš trenutak istinske scenske emocije, umetnik ne sme da bude svestan tvog prisustva. U suprotnom, takođe me je iskustvo tome naučilo, i najveći glumci, čiji je ceo život na daskama, instinktivno reaguju na objektiv - nekada to bude gnev, a nekada, opet, i nesvesno počinju da poziraju, da se nameštaju kako im se ne bi videli podvaljak, nabubreli obrazi, duboke bore. Zato je toliko važno za dobru portretnu pozorišnu fotografiju biti nečujan, neprimetan...

 Koliko vam je za visoko pozicioniranje u svetu pozorišne fotografije pomoglo prethodno veoma uspešno fotografisanje koncerata umetničke muzike?

– Zahvaljujući Muzičkoj omladini Novog Sada i njenom sekretaru Milanu Raduloviću, ušao sam u svet fotografije klasične muzike i potom kroz stotine koncerata na kojima je nastalo više hiljada fotografija puno toga naučio. Jer koncerti umetničke muzike su najbolja škola za formiranje dobre kompozicije fotografije. Naizgled, to je lako jer su koncerti po pravilu „statični”: imate neki orkestar ili kamerni ansambl, možda solistu, ali svi su koncentrisani u nekom relativno omeđenom prostoru i ne luduju po sceni - osim ako se ne zovu Nemanja Radulović (smeh). Međutim, upravo  je u takvim uslovima veoma važno prepoznati kadar koji na najbolji način može da muziku opiše fotografijom.  

        M. Stajić