Срђан Дорошки, позоришни фотограф: Око душе театра

– Назив изложбе „Око душе” својеврсна је игра речи, односно има двоструко значење – појашњава у разговору за „Дневник” Срђан Дорошки. – Догађало ми се, наиме, у протеклих безмало две деценије, током којих је позоришна фотографија најважнији жанр мог рада, уз фотографије с концерата класичне музике, да ми прилазе глумци, балетски играчи, оперски певачи, и кажу да сам успео да кроз објектив, кроз то треће око, „ухватим њихову душу”. Делује то можда и као флоскула, али као искрен комплимент свакако прија. С друге стране, ја сам увек ту негде око особе, око човека, уметника, око душе... Иначе, првобитна идеја је била да „Око душе” посветим само уметничкој позоришној фотографији, односно мојим размишљањима о појединим представама, али сам схватио да би у том случају изложба била сувише апстрактна, те сам је поделио у два дела, па ће поред таквих фотографија бити и оних у основи илустративних .

 Колико је тешко помирити та два угла гледања на једну представу: илустративни, који за циљ има њену медијску промоцију, и чисто уметнички, где је акценат на ауторској експресији?

– Тешко је, а није ни лако (смех). Поготово у ситуацијама када нисам био у прилици да испратим пробе, већ сам на некој представи први пут и као фотограф и као гледалац. Наравно, дигитални фотоапарати су нам омогућили да направимо велики број снимака, а тиме и отворили простор да представу посматрам на два нивоа, најпре у реалном времену, а потом, код куће, кроз сет снимљених фотографија, односно избор најбољих и њихову постпродукцију. Дакле, док сам на представи, радим репортажно, а онда се трудим да поменути други ниво сачека да се утисци слегну, јер перспектива зна да буде другачија када преноћи. Верујем да је то јако битно за рађање добре фотографије. Јер тада поново преживљавам оно што сам на сцени први пут видео, извлачећи уметничке детаље који ће представљати особеност дате представе кроз моју фотографију.

– Фотошоп је данас готово неизбежна алатка. Међутим, колико је помоћ, толико је и одмоћ, јер се уз могућности које пружа лако и брзо заврши на веома клизавом терену. Понекад ме извођачи, уметници, замоле да их „мало испеглам”. Али се заиста трудим да не изађем много из реалног стања, да не бришем боре или смањујем стомак, већ да истакнем оно што је лепо кроз светло, сенке...

 Са позиције лаика чини се да је данас лако фотографима да у театру направе добар снимак, поготово када је представа визуелно атрактивна?

– Данашња фотографија је, нажалост, плодно тле за кич. Модерна технологија нам је дала моћ да све ушљаштимо. А када онда још томе додамо разне ефекате, којима су представе често накрцане, лако се улети у замку да се од свег тог шарениша не види истински квалитет, тренутак уметничке искрености, да се и у оку камере изгуби оно заиста важно. Балет је можда најбољи пример за то. Јер балетске представе подразумевају одређене параметре који се напросто морају поштовати и у медију фотографије. Али то сам научио тек кроз рад на представама Балета СНП-а, где су ми пуно помогли сами балетски играчи и кореографи. Зато је искуство, по мени, пресудно. Како за балет, тако и за оперу, драмске представе, концерте...

 Где је у тој причи портрет уметника?

– Позоришни портрет је за мене један од највећих изазова. И зато се трудим да будем невидљив. Јер, ако желиш да забележиш тренутак истинске сценске емоције, уметник не сме да буде свестан твог присуства. У супротном, такође ме је искуство томе научило, и највећи глумци, чији је цео живот на даскама, инстинктивно реагују на објектив - некада то буде гнев, а некада, опет, и несвесно почињу да позирају, да се намештају како им се не би видели подваљак, набубрели образи, дубоке боре. Зато је толико важно за добру портретну позоришну фотографију бити нечујан, неприметан...

 Колико вам је за високо позиционирање у свету позоришне фотографије помогло prеthodno веома успешно фотографисање концерата уметничке музике?

– Захваљујући Музичкој омладини Новог Сада и њеном секретару Милану Радуловићу, ушао сам у свет фотографије класичне музике и потом кроз стотине концерата на којима је настало више хиљада фотографија пуно тога научио. Јер концерти уметничке музике су најбоља школа за формирање добре композиције фотографије. Наизглед, то је лако јер су концерти по правилу „статични”: имате неки оркестар или камерни ансамбл, можда солисту, али сви су концентрисани у неком релативно омеђеном простору и не лудују по сцени - осим ако се не зову Немања Радуловић (смех). Међутим, управо  је у таквим условима веома важно препознати кадар који на најбољи начин може да музику опише фотографијом.  

        М. Стајић