SLIKA ISEČENA, politički ili lični razlozi preslikali učesnika Sabora?

U prvom redu, sa desne strane, iza podignute leve ruke graničarskog poručnika Petra Bige, ukazao se profil (za sad) nepoznatog učesnika sabora. I mantija sveštenika u njegovoj neposrednoj blizini, ispostavilo se, bila je preslikana, a gotovo na svakom liku intervenisano je dodatnim pojačavanjem kontura, tipičnim za postupke starih restauratora. Posle brižljivog čišćenja, ođednom je zasijala vešto islikana drška kubure, pa se pojavio ukras na dečačkom kaputu, sad je tu i neka posve drukčija crvena na srpskoj trobojci...

Slika Srpska narodna skupština, 1. maja 1848. godine, svedočanstvo o velikom saboru u Sremskim Karlovcima u trenutku proglašenja Srpske Vojvodine, predstavlja jedinstven primer istorijskog slikarstva. Osim neosporne važnosti za srpsku kulturu i značaj dokumentovanja političkog događaja kojem je, u mnoštvu protagonista, prisustvovao i sam slikar, ovo delo prati i veoma intrigantna prošlost, koja pre priliči kakvom trileru. Pri čemu, s novim saznanjima, zaplet postaje još zamršeniji...

– Simić je Majsku skupštinu naslikao na nagovor vladike Nikanora Grujića, i to u manastiru Kuveždinu, gde je prebegao iz bombardovanog Novog Sada. Međutim, to njegovo delo nije bilo poznato javnosti sve do druge polovine XX veka. Jer, 1863. godine novosadski živopisac je, želeći da učestvuje u obnovi ideje srpske samostalnosti, lično odneo sliku u Beč i predao je čuvenom tamošnjem litografu Jozefu Antonu Baueru radi litografisanja. Štampana je tada i objava o tom činu a potom je slika najverovatnije ostala u Beču kao zalog zbog Simićeve nemogućnosti da isplati troškove za taj posao. I od tad joj se gubi svaki trag – otkriva nam viši konzervator Danilo Vuksanović, pomoćnik upravnika GMS.

Bauer jeste po Simićevom delu uradio čuvenu litografiju, ali uz određe izmene. Centralni likovi, poput patrijarha Rajačića, i dalje su dominantni, ali su neke ličnosti i pridodate, iako uopšte nisu prisutvovale saboru u Sremskim Karlovcima,  kao što su Jovan Jovanović Zmaj ili Branko Radičević. S druge strane, žene su „nestale”, a ista sudbina je zadesila i decu, iako ih ima na Simićevoj slici. Tek, ova će litografija dugo biti jedini svedok majske Srpske narodne skupštine. 

– Šezdesetih godina XX veka, istoričar umetnosti Pavle Vasić prvi put posle mnogo godina pominje Simićevu sliku u tekstu objavljenom u listu „Politika”, navodeći da je za nju čuo od Stojana Vujičića, poznatog srpskog književnika koji je živeo i radio u Mađarskoj. Od tada se o njoj sve više govori i piše. Na kraju se i samom delu ušlo u trag, odnosno utvrđeno je da se nalazi u Bauerovoj zaostavštini, koja je između dva rata završila u mađarskoj prestonici i gde se vodila kao - njegov rad. Konačno, u sklopu ugovora o međumuzejskoj razmeni između Mađarske nacionalne galerije u Budimpešti i Galerije Matice srpske, Majska skupština stiže 1976. u Novi Sad, postaje vlasništvo GMS i od tada se nalazi u stalnoj postavci slikarstva XX veka – navodi Vuksanović.

Ono što je mučilo Darka Despotovića, bilo je vezano za neispitane ranije konzervatorske intervencije na Majskoj skupštini, sve u cilju što boljeg njenog konzervatorsko-restauratorskog tretmana, kojem se pristupilo u sklopu priprema za realizaciju novih stalnih postavki GMS. Jer, nije poznato ko je izvršio prethodne zahvate na Simićevom radu, izuzev što je ostalo zabeleženo u dokumentaciji Galerije da su, po dolasku slike u Novi Sad, sanirana neka oštećenja na njenoj desnoj polovini i ona je lakirana. Nažalost, Majska skupština nije fotografisana odmah kada je stigla u GMS, te se samo može pretpostaviti o kakvim je oštećenjima reč, verovatno mehaničkim ogrebotinama na platnu koje i sad mogu da se uoče u delu slike kod baldahina.       

– Nakon pomnog ispitivanja, pre svega nakon infra red snimanja, bilo je jasno da je i pre toga neko ozbiljno na slici intervenisao  Zašto, kada i ko, u ovom trenutku je teško utvrditi. Možda je, na primer, bio plan da se slika proda, pa je Simićeve boje valjalo osvežiti. Jer to „ulepšavanje” je krajem XIX i početkom XX veka bila uobičajena praksa. No, u ovom slučaju je izvesno samo da „restaurator” nije bio naročito vešt, jer se može videti da su potezi njegove četkice prilično nehajni. Osim toga, očigledno mu je bilo lakše da neke delove slike, gde su mu se detalji činili suviše municioznim, jednostavno prekrije tamnom bojom, pre nego da se pomuči oko njihovog doterivanja – pojašnjava Darko Despotović.

Tako su se konzervatoru GMS, tokom uklanjanja požutelog laka, i ukazale ciglice na stropu iznad patrijarhove glave, originalne nijanse crvenih fesova, nabori na haljinama koji su naknadnim intervencijama „ispeglani”.... I ukazao se lik koji je pod tamnim naslagama bio skriven možda i duže od veka. Pri tome je posebna zanimljivo što je tek s tim otkrićem postalo jasno da upravo ovom licu pripada i šinjel koji „stoji” kraj poručnika Bige, jer se ranije pretpostavljalo da ga nosi čovek s fesom na glavi, iako takva kompozicija nije prirodna. Upravo ta činjenica otvara novo pitanje - da li je postojao još neki razlog zbog kojeg je dati lik preslikan, a ne samo „estetski”? Politički ili čak lični? Tek, nisu samo preslici bacili novo svetlo na Majsku skupštinu...  

– Kada sam uklonio tutkalnu traku koja je štitila desnu strane Simićeve slike, postalo je više nego očito da je platno - isečeno. Teško je reći koliko, ali santimetar-dva sigurno. Daljom analizom se ispostavilo da je donji deo platna takođe malo odsečen, jer teško da bi vrstan slikar, kakav je bio Pavle Simić, odsekao pola cipele Jovana Hayića, ne ostavljajući ga da stoji na zemlji. Ipak, sve su prilike da je najviše stradala leva strana platna. Nelogično srezane figure i nesklad u odnosu na centralnu ličnost patrijarha Rajačića, koji u ruci uzdiže Privilegije, jednostavno navodi na zaključak da je iz nekog razloga slika u tom delu značajno izmenila prvobitnu veličinu, možda i svih desetak centimetara – kaže Despotović.

Razlog zbog čega je slika sečena teško je dokučiti iz ove perspektive. Da li je krivac lično Pavle Simić, koji je možda sam sliku skratio kako bi je lakše urolao zbog puta u Beč za potrebe litografisanja? Ili su oštećenja nastala u samom transportu? Ili kasnije, budući da je originalno platno u nekom trenutku podlepljeno i tek takvo, dakle u novim dimenzijama, razvučeno na novi ram...

– Nastavak ove zanimljive konzervatorske priče tek sledi, u procesu daljih istraživanja, kako u Galeriji Matice srpske, tako i u saradnji sa kolegama sa Tehnološkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu i Instituta za nuklearne nauke „Vinča”, a koja će, zasigurno doneti nova otkrića – ističe Vuksanović.  – U svakom slučaju, sada je velika odgovornost na restauratorima i istoričarki umetnosti GMS dr Snežani Mišić, jer ih već ovaj niz do sada uočenih izmena - a verovatno će ih biti još - stavlja pred veliku dilemu: dokle ići sa skidanjem naknadnih preslika a da se pritom previše ne izmeni upečatljiva slika nacionalnog zanosa, koju je oslikao živopisac novosadski Pavle Simić.

        M. Stajić