„Siročići” širom otvorenih očiju

Va­žno je da su ih pre­po­zna­li u zre­nja­nin­skom mu­ze­ju i da ima­mo pri­li­ku da ih vi­di­mo i da oni ko­ji vo­le skulp­tu­ru i ke­ra­mi­ku, i na­šu i evrop­sku, mi­sle da su „Si­ro­či­ći“ ne­što či­me se mo­že­mo po­no­si­ti. Pet ke­ra­mič­kih skul­pu­ra de­ce, bo­je­na te­ra­ko­ta, sva­ka­ko su umet­nič­ko de­lo i van vre­me­na i za sva vre­me­na.

Iz­lo­že­ni su u stal­noj po­stav­ci Na­rod­nog mu­ze­ja u Zre­nja­ni­nu, a na­kon su­sre­ta sa „Si­ro­či­ći­ma“ ne­ma šan­se da će­te iza­ći rav­no­du­šni.

Je­di­no mo­že­mo da ža­li­mo za tim što ovo de­lo Zla­te Mar­kov Ba­ra­nji ni­je po­slu­ži­lo kao pred­lo­žak za se­ri­ju ke­ra­mič­kih fi­gu­ra od 100 ili 1.000 ko­ma­da, pa da bu­du pri­sut­ni u mno­gim do­mo­vi­ma u Voj­vo­di­ni i Sr­bi­ji, ali i da na taj na­čin po­pu­la­ri­šu i Zla­tu, i do­ma­ću ke­ra­mi­ku, i kom­plet­nu umet­nost. Ni­šta toj skulp­tu­ri ne bi od­u­ze­lo od zna­ča­ja da ima još ne­ko­li­ko hi­lja­da ko­pi­ja. Da je ta­ko, po­ka­zu­je i pri­mer ču­ve­ne ma­đar­ske ke­ra­mi­čar­ke Mar­git Ko­vač, či­ji je mu­zej u Sen­tan­dre­ji, a de­la ši­rom Ero­pe i sve­ta upra­vo zbog to­ga što su fi­gu­ri­ne ra­đe­na u se­ri­ja­ma i bi­le do­stup­ne lju­bi­te­lji­ma umet­no­sti uz­duž i po­pre­ko Evro­pe. Ne tre­ba, valj­da, da pod­se­ća­mo na to da su se kre­mi­kom, i to ve­o­ma ozbilj­no i u ve­li­kim se­ri­ja­ma, ba­vi­kli i Žan Kok­to te, na­rav­no, Pa­blo Pi­ka­so.

Mar­git Ko­vač je pri­sut­na i u srp­skim do­mo­vi­ma, ali „Si­ro­či­ća“ Zla­te Ba­ra­nji, na­ža­lost, ne­ma. I ne sa­mo si­ro­či­ća.

Za umet­nost i kul­tu­ru ne­kog na­rod va­žno je šta se ču­va u mu­ze­ji­ma, ali je da­le­ko va­žni­je šta je u do­mo­vi­ma.

Zla­ta  je 1982. go­di­ne Zre­nja­ni­nu po­klo­ni­la 30 svo­jih ra­do­va (skulp­tu­ra, sli­ka­ne ma­jo­li­ke i sli­ka) i de­set ra­do­va svo­ga su­pru­ga Kar­la Ba­ra­nji­ja, a 1983. po­klon, ko­ji je pre­dat na ču­va­nje Na­rod­nom mu­ze­ju, uve­li­ča­la je s još 14 svo­jih sli­ka­nih ma­jo­li­ka i sli­ka. I ta­ko su „Si­ro­či­ći“ sti­gli i sa­ču­va­ni.

Ro­đe­na je 1906. go­di­ne u Ži­ti­štu. Ško­lo­va­la se u Te­mi­šva­ru i Zre­nja­ni­nu, uči­la sli­kar­stvo u Be­ču, a skulp­tu­ru u Bu­dim­pe­šti kod Kar­la Ba­ra­nji­ja, Be­le Pan­ko­tai-Far­ka­ša i Fe­ren­ca Me­đe­ši­ja. Pre­da­va­la je u Ško­li za pri­me­nje­nu umet­nost u No­vom Sa­du, gde je osno­va­la ke­ra­mič­ko ode­lje­nje i gde je ži­ve­la do smr­ti 1986. go­di­ne.

Skulp­tu­ru i ke­ra­mi­ku iz­la­ga­la je sa­mo­stal­no i na ko­lek­tiv­nim iz­lo­žba­ma u ze­mlji i ino­stran­stvu. De­la Zla­te Mar­kov Ba­ra­nji ne na­la­ze se sa­mo u mu­ze­ji­ma već i na jav­nim pro­sto­ri­ma, ali ona naj­po­zna­ti­ja na­sta­la su kao njen za­jed­nič­ki rad sa su­pru­gom Kar­lom (Ka­ro­ljem) Ba­ra­nji­jem, ko­ji je bio je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih ke­ra­mi­ča­ra na ovim pro­sto­ri­ma. Naj­po­zna­ti­ja je skulp­tu­ra „Ika­rus“ iz 1938. go­di­ne, ko­ja se na­la­zi na zgra­di Va­zdu­ho­plov­ne ko­man­de u Ze­mu­nu, ma­da ima onih ko­ji za taj rad tvr­de da je sa­mo Zla­tin, a ne za­jed­nič­ki. Tu je za­tim bron­za­ni re­ljef na Be­o­grad­skoj ka­pi­ji u Pe­tro­va­ra­di­nu „Ula­zak srp­ske voj­ske u No­vi Sad 1918. go­di­ne“, ko­ji je po­sta­vljen 1938. pa uni­šten 1941, te za­tim ob­no­vljen 2012. go­di­ne. Po­zna­ti su i re­lje­fi „Ora­nje“ i „Že­tva“, ko­ji se na­la­ze na zgra­di no­vo­sad­skog In­sti­tu­ta za ra­tar­stvo i po­vr­tar­stvo u Uli­ci Mak­si­ma Gor­kog, kao i skulp­tu­re „De­ča­ci i de­voj­či­ce“ is­pred Osnov­ne ško­le „Žar­ko Zre­nja­nin“ na Li­ma­nu 3 u No­vom Sa­du.

Tu je i sa­mo­stal­no de­lo, ču­ve­na bron­za­na skulp­tu­ra „Je­se­nje sun­ce“, u na­ro­du po­zna­ti­je kao „Ba­ki­ce“, ko­ja se na­la­zi u par­ku na Pa­li­ću kod Su­bo­ti­ce.

Osim u Zre­nja­ni­nu, le­gat brač­nog pa­ra Ba­ra­nji na­la­zi se i u Te­me­ri­nu.

De­jan Uro­še­vić

Fo­to: Sa­nja Vr­zić, Na­rod­ni mu­zej Zre­nja­nin