„Сирочићи” широм отворених очију
Широм отворених очију, босоноги и клемпави, „Сирочићи“ Злате Марков Барањи су аутентично ремек-дело српске уметности 20. века. Нема података о томе када су тачно настали, историчари уметности се њима нису много бавили, нема вредновања тог дела ни у контексту наше ни европске уметности или керамике, али то није ни битно.
Важно је да су их препознали у зрењанинском музеју и да имамо прилику да их видимо и да они који воле скулптуру и керамику, и нашу и европску, мисле да су „Сирочићи“ нешто чиме се можемо поносити. Пет керамичких скулпура деце, бојена теракота, свакако су уметничко дело и ван времена и за сва времена.
Изложени су у сталној поставци Народног музеја у Зрењанину, а након сусрета са „Сирочићима“ нема шансе да ћете изаћи равнодушни.
Једино можемо да жалимо за тим што ово дело Злате Марков Барањи није послужило као предложак за серију керамичких фигура од 100 или 1.000 комада, па да буду присутни у многим домовима у Војводини и Србији, али и да на тај начин популаришу и Злату, и домаћу керамику, и комплетну уметност. Ништа тој скулптури не би одузело од значаја да има још неколико хиљада копија. Да је тако, показује и пример чувене мађарске керамичарке Маргит Ковач, чији је музеј у Сентандреји, а дела широм Еропе и света управо због тога што су фигурине рађена у серијама и биле доступне љубитељима уметности уздуж и попреко Европе. Не треба, ваљда, да подсећамо на то да су се кремиком, и то веома озбиљно и у великим серијама, бавикли и Жан Кокто те, наравно, Пабло Пикасо.
Маргит Ковач је присутна и у српским домовима, али „Сирочића“ Злате Барањи, нажалост, нема. И не само сирочића.
За уметност и културу неког народ важно је шта се чува у музејима, али је далеко важније шта је у домовима.
Злата је 1982. године Зрењанину поклонила 30 својих радова (скулптура, сликане мајолике и слика) и десет радова свога супруга Карла Барањија, а 1983. поклон, који је предат на чување Народном музеју, увеличала је с још 14 својих сликаних мајолика и слика. И тако су „Сирочићи“ стигли и сачувани.
Рођена је 1906. године у Житишту. Школовала се у Темишвару и Зрењанину, учила сликарство у Бечу, а скулптуру у Будимпешти код Карла Барањија, Беле Панкотаи-Фаркаша и Ференца Међешија. Предавала је у Школи за примењену уметност у Новом Саду, где је основала керамичко одељење и где је живела до смрти 1986. године.
Скулптуру и керамику излагала је самостално и на колективним изложбама у земљи и иностранству. Дела Злате Марков Барањи не налазе се само у музејима већ и на јавним просторима, али она најпознатија настала су као њен заједнички рад са супругом Карлом (Карољем) Барањијем, који је био један од најзначајнијих керамичара на овим просторима. Најпознатија је скулптура „Икарус“ из 1938. године, која се налази на згради Ваздухопловне команде у Земуну, мада има оних који за тај рад тврде да је само Златин, а не заједнички. Ту је затим бронзани рељеф на Београдској капији у Петроварадину „Улазак српске војске у Нови Сад 1918. године“, који је постављен 1938. па уништен 1941, те затим обновљен 2012. године. Познати су и рељефи „Орање“ и „Жетва“, који се налазе на згради новосадског Института за ратарство и повртарство у Улици Максима Горког, као и скулптуре „Дечаци и девојчице“ испред Основне школе „Жарко Зрењанин“ на Лиману 3 у Новом Саду.
Ту је и самостално дело, чувена бронзана скулптура „Јесење сунце“, у народу познатије као „Бакице“, која се налази у парку на Палићу код Суботице.
Осим у Зрењанину, легат брачног пара Барањи налази се и у Темерину.
Дејан Урошевић
Фото: Сања Врзић, Народни музеј Зрењанин