Priče iz Muzeja Vojvodine u Novom Sadu – korset: Žene u modnim okovima radi lepote

Zanimljivo je da su ga i muškarci nosili, a svoj oblik i namenu je menjao kroz istoriju. Prvi put je postao rasprostranjen u 16. veku, dok je vrhunac popularnosti dostigao u viktorijansko doba (period vladavine kraljice Viktorije 1837 – 1901. godine). Na prostoru južne Ugarske tokom 19. veka tradicionalnu odeću postepeno je zamenila evropska, građanska. Stanovnici vojvođanskih gradova odevali su se u skladu sa najnovijim trendovima iz Pariza, a kasnije iz Beča i Pešte.

Prema rečima muzejske savetnice, istoričarke u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu Ljubice Otić, na ulicama vojvođanskih gradova mogle su se videti dame i frajlice u haljinama evropskih modela, sašivenih od najfinijih materijala, a obavezan deo odeće bili su korset i mider, koji su isticali ženstvenost gornjeg dela tela i njegove obline. Korseti su se izrađivali od čvrstog pamuka, ojačavali žicama i stezali pretlama na leđnom delu. Žene su mogle da biraju među različitim oblicima i načinu ukrašavanja: neki su bili ravni, neki su pratili oblik grudi, a neki su imali špic na donjem delu, drugi su opet bili bogato ukrašeni čipkom.

Tokom druge polovine 19. veka, u evropskim akademskim krugovima vodile su se brojne rasprave o negativnom uticaju korseta na zdravlje, a ovdašnja štampa ga je često otvoreno kritikovala.

- O tome je pisao i list „Ženski svet“ 1895. godine objavivši članak prof. dr Bertalana Štilera, koji  je dao stručno mišljenje o štetnosti, kako je nazvao „oružja sujete“, tvrdeći da se kod onih žena koje nose korset, telo neprirodno razvija – kaže naša sagovornica.  - Zabeležio je da „nježni viti stas, kojim je ženska po prirodi obdarena, sasvim se gubi u onom neprirodnom i ubitačnom stešnjavanju grudnih rebara, koje opet najviše škode organu disanja“  nazivajući korsete „pravim mučenjem čovečijeg tela“.

- Korset, koji je zapravo vrsta donjeg veša, nosile su mlade devojke, čije telo se još razvijalo, te je on bio ozbiljna pretnja po njihovo zdravlje, a uticalo je i na pravilno disanje – kaže Ljubica Otić.

Imućniji građani su mogli sebi da priušte skupocenu i najmoderniju odeću i to putem trgovačkih veza ili posebnim poruybinama kod vrsnih bečkih i peštanskih kreatora i krojača. Zahvaljujući nemačkim krojačima – šnajderima, koji su šili prema krojevima iz pariskih, bečkih i peštanskih modnih listova, garderoba po poslednjoj modi postala je dostupna širem sloju građanstva.

– Pošto je bio namenjen sužavanju i isticanju struka, nekada se toliko stezao da su se pomerali unutrašnji organi. Jedan akt novosadskog Namesničkog veća iz 1876. godine govori o tome da je na nekom balu, osamnaestogodišnja devojka umrla od izliva krvi na mozak, do kojeg je navodno došlo, usled prekomernog stezanja tela. Zbog toga je Namesničko veće tražilo od Magistrata da se devojkama i ženama zabrani nošenje tog odevnog predmeta. Zahtev, koliko nam je poznato nije uslišen, o čemu svedoče i brojne fotografije nastale narednih decenija u ateljeima novosadskih fotografa, na kojima se zadovoljno smeše ponosne dame „utegnute“ u korsete. Prvi korak u oslobađanju od tog nezdravog modnog trenda, načinio je francuski modni kreator Pol Poare, koji je već 1906. godine nagovestio modu dvadesetih godina. On je odbacio korsete, midere, krute i nabrane podsuknje, jako stegnute u struku. Umesto toga je struk podigao do grudi, suknju je suzio i skratio do članaka, dekolte obnažio, a ruke otkrio do lakata. Međutim, ovakav koncept ženske odeće sporo je prodirao u modne krugove, a žene su i dalje radije trpele svoje „modne okove“, u ubeđenju da su tako lepše, ženstvenije i poželjnije. Svest žena se potpuno izmenila tek dvadesetih godina 20. veka, kada je težnja za slobodom i jednostavnošću uslovila i potpuno drugačiji način odevanja. Dvadesete godine prošlog veka odlikuje garson stil, koji se često opisuje kao „dečački“ jer žene nose pantalone, košulje, često i kravate.  One su se oslobodile korseta, midera i sličnh stega, te su tako i simbolično odbacile „okove“ koji su i vizuelno definisali dotadašnji položaj žena u društvu.

Silvia Kovač