Poklon-zbirka Rajka Mamuzića bogatija za nova dela

Ksenija Đurđević, ćerka kolekcionara Rajka Mamuzića, poklonila je Poklon zbirci portret svog oca, ulje na platnu iz 1987. delo poznate slikarke Ljubinke Jovanović (1922-2015). U kolekciji Mamuzića do sada se nalazilo samo jedno ulje na platnu ove autorke iz ranog perioda njenog stvaralaštva.

Ljubinka  Jovanović je studirala slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u klasi prof. Ivana Tabakovića i 1947. je otišla u Zadar, gde je radila s ostalim članovima „Zadarske grupe“.  Bila je i članica grupa „Lada“ i „Jedanaestorica“, s kojima prvi put izlaže 1951, a od 1952. je sa suprugom Miloradom Batom Mihailovićem živela u Parizu razvijajući svoj modernistički izraz. Kao i većina umetnika nije odolela izazovu portreta, a u taj žanr uvela je vlastiti likovni jezik koji odgovara njenom senzibilitetu i zahtevima vremena. Kako je rečeno juče prilikom potpisivanja darovnog ugovora, sa posebnim osećanjem za prodiranje u suštinu ljudskog lika slikarka je oslobođenim ekspresivnim potezom i izrazitim koloritom stvorila lik svog prijatelja i mecena, ljubitelja umetnosti Rajka Mamuzića, gradeći još jednu od mnogobrojnih značajnih veza između kolekcionara i slikarke. Razbijajući strogost bojenih odnosa na portretu skretanjem od forme ka boji i od voluminozne čvrstine ka pikturalnosti autorka ukazuje na kolorističku i gestualnu varijantu ekspresionizma. O saradnji koju je Mamuzić ostvario sa umetnicima zastupljenim u njegovoj zbirci govori i posveta na ovoj slici Ljubinke Jovanović koja mu se zahvaljuje na velikom prijateljstvu sa slikarima.

Dvadeset i četiri skulpture u bronzi i gipsu vajara Vladete Petrića Poklon zbirci Rajka Mamuzića poklonili su naslednici Vere Petrić, sestre Vladete Petrića, i njene ćerke, Dubravke Stankov, Vladimir Horovic i Srđan Arsenović iz Novog Sada i Gordana Lobuono i Vesna Volmut iz Njujorka.

Vladeta Petrić (1919-1970) je završio Akademiju za likovne umetnosti u Beogradu-vajarski odsek 1946. sa Specijalnim kursom u klasi Sretena Stojanovića 1948, a početom pedesetih je bio saradnik Državne majstorske radionice vajara Antuna Augustinčića u Zagrebu.  Nosilac je partizanske spomenice 1941, bio je direktor Muzeja 25. maj u Beogradu i predsednik Udruženja likovnih umetnika Srbije.  Njegova dela pokazuju specifično i savremeno shvatanje skulpture i umetičkog stvaralaštva uopšte. Imao je, kako je ukazano juče, posebno razumevanje figuracije, ali i sklonost ka portretu kao žanru. U većini skulptura izdvaja se sugestivnost izraza i pokret koji on daje u verziji njegovog najelementarnijeg značenja.U pitanju su izdužene figure stilizovanih delova tela, izduženih udova, gotovo bez volumena, u dinamičkom pokretu. Naglašen je unutrašnji ekspresionistčki nemir, dok vitke forme bez velikih i teških masa imaju elegenaciju i monumentalnost.

Jedan od darodavaca Vladimir Horovic ukazao je juče da je Petrić bio i strastveni jedriličar i kao što je jedrio punim vetrom sa istom takvom snagom je radio skulpture, a ova dva zadovljstva oubličavala su i njegov odnos prema svetu. Odluka darodavaca je bila, po njegovim rečima da ova umetnička dela treba da nađu svoje mesto u galerijama, a ne da ostanu zatvorena u kućama, a kao jedan od najadekvatnijih prostora videli su upravo Poklon-zbirku Rajka Mamuzića.

N. Popov