Поклон-збирка Рајка Мамузића богатија за нова дела

Ксенија Ђурђевић, ћерка колекционара Рајка Мамузића, поклонила је Поклон збирци портрет свог оца, уље на платну из 1987. дело познате сликарке Љубинке Јовановић (1922-2015). У колекцији Мамузића до сада се налазило само једно уље на платну ове ауторке из раног периода њеног стваралаштва.

Љубинка  Јовановић је студирала сликарство на Академији ликовних уметности у класи проф. Ивана Табаковића и 1947. је отишла у Задар, где је радила с осталим члановима „Задарске групе“.  Била је и чланица група „Лада“ и „Једанаесторица“, с којима први пут излаже 1951, а од 1952. је са супругом Милорадом Батом Михаиловићем живела у Паризу развијајући свој модернистички израз. Као и већина уметника није одолела изазову портрета, а у тај жанр увела је властити ликовни језик који одговара њеном сензибилитету и захтевима времена. Како је речено јуче приликом потписивања даровног уговора, са посебним осећањем за продирање у суштину људског лика сликарка је ослобођеним експресивним потезом и изразитим колоритом створила лик свог пријатеља и мецена, љубитеља уметности Рајка Мамузића, градећи још једну од многобројних значајних веза између колекционара и сликарке. Разбијајући строгост бојених односа на портрету скретањем од форме ка боји и од волуминозне чврстине ка пиктуралности ауторка указује на колористичку и гестуалну варијанту експресионизма. О сарадњи коју је Мамузић остварио са уметницима заступљеним у његовој збирци говори и посвета на овој слици Љубинке Јовановић која му се захваљује на великом пријатељству са сликарима.

Двадесет и четири скулптуре у бронзи и гипсу вајара Владете Петрића Поклон збирци Рајка Мамузића поклонили су наследници Вере Петрић, сестре Владете Петрића, и њене ћерке, Дубравке Станков, Владимир Хоровиц и Срђан Арсеновић из Новог Сада и Гордана Лобуоно и Весна Волмут из Њујорка.

Владета Петрић (1919-1970) је завршио Академију за ликовне уметности у Београду-вајарски одсек 1946. са Специјалним курсом у класи Сретена Стојановића 1948, а почетом педесетих је био сарадник Државне мајсторске радионице вајара Антуна Аугустинчића у Загребу.  Носилац је партизанске споменице 1941, био је директор Музеја 25. мај у Београду и председник Удружења ликовних уметника Србије.  Његова дела показују специфично и савремено схватање скулптуре и уметичког стваралаштва уопште. Имао је, како је указано јуче, посебно разумевање фигурације, али и склоност ка портрету као жанру. У већини скулптура издваја се сугестивност израза и покрет који он даје у верзији његовог најелементарнијег значења.У питању су издужене фигуре стилизованих делова тела, издужених удова, готово без волумена, у динамичком покрету. Наглашен је унутрашњи експресионистчки немир, док витке форме без великих и тешких маса имају елегенацију и монументалност.

Један од дародаваца Владимир Хоровиц указао је јуче да је Петрић био и страствени једриличар и као што је једрио пуним ветром са истом таквом снагом је радио скулптуре, а ова два задовљства оубличавала су и његов однос према свету. Одлука дародаваца је била, по његовим речима да ова уметничка дела треба да нађу своје место у галеријама, а не да остану затворена у кућама, а као један од најадекватнијих простора видели су управо Поклон-збирку Рајка Мамузића.

Н. Попов