Petrović: Izolacija može da poveća svest o solidarnosti
BEOGRAD: Nametnuta i neophodna izolacija može da poveća svest o solidarnosti, zajedništvu, ponašanju koje pokazuje zrelost prema zajednici a ne samo ličnom, da obnovi ono što je počelo da nestaje, kazao je za Tanjug Miomir Petrović univerzitetski profesor i pisac.
Petrovićev roman "Black light " objavljen pre godinu i po dana predstavlja distopijsku verziju buduće Evrope i danas je aktuelniji nego ikada.
Cenjeni pisac naglašava da mere izolacije imaju i drugi stranu ogledala za čovečanstvo u celini.
S druge strane ovakve globalne mere će samo povećati strah običnog čoveka od pojednostavljenih, senzacionalističkih i histerijom prokrvljenih medijskih slika koja nam se nameću poslednjih dvadesetak godina. Upravo te mere deluju kao opasan uvod u političkom smislu još opasnijih vremena. Uostalom, šta ako ova kriza posluži da se na globalnom nivou zamaskira i alibira ekonomska kriza koja je i pre pojave globalnog virusa počela da se nazire, pita se Petrović.
Za njega nema dileme da su se zdravstveni sistemi najrazvijenijih zemalja Zapada, pogotovo zemalja članica EU pokazali nespremnim iako već deset godina prete globalna rasplamsavanja virusa.
Solidarnost i jednakost država članica EU na kojima je, kao na osnovnoj doktrini ova Unija i formirana zapravo, gle čuda, ne postoje. A to smo i pretpostavljali. Čovek je čoveku vuk, politički blokovi geo-strateški rivali. Liberalni kapitalizam ne poznaje nikakav oblik solidarnosti, toalet papir u mojim rukama je u "mojim" a ne u "tvojim" i tako će ostati dok god mogu da animalno branim svaku rolnu. Sada se vidi ono što znamo ali se bojimo da o tome glasno pričamo: društvo jednakih je društvo gornjih 12% i nas ostalih nesrećnika, poručuje Petrović.
On se osvrnuo na paradoks doživljaja apsolutne besmoćnosti čoveka u 21, veku bez obzira na sve izraženiju tehnološku revoluciju.
Lepo je što u karakterističnom emocionalnom tonu zatočeni Italijani pevaju svoju himnu sa balkona ali ođek te himne ne može biti veći od nekoliko blokova zgrada. Jer ta himna u političkom i nacionalnom ne predstavlja više ništa. Nije predstavljala ni pre pojave korone, naravno. Nema nacije ili himne u globalističkom projektu koji živimo. Šta ukoliko sada učestvujemo u trećem,četvrtom činu predstave, kaže Petrović i naglašava da je teško pretpostaviti šta će biti svet nakon korone ili tokom nje.
Šta ako se čovek, i pored trenutno iskazane lične solidarnosti nakon svega ovoga popne na novi nivo super-egoizma? Stanovnik Zapada to odavno uvežbava. Njemu je objašnjeno da nema gde da ode u prostornom smislu, uostalom na njegov prostor se emigrira. U ideološkom smislu, objašnjeno mu je da van ovakve demokratije takođe ne sme da ode. Jer ne postoji ništa drugo, kaže Petrović.
O smislu umetnosti nakon katastrofa i istorijskih pasaža koje sada proživljavamo Petrović kaže da umetnost apsolutno uvek ima smisla i imaće ga zauvek.
Istorijske okolnosti u kojima sada živimo se ponavljaju. Doduše sada su uvijene u sofisticirani tehnološki ogrtač. Zadatak umetnika je da upozorava makar se ispostavilo da njegove mračne slutnje nisu tačne, poručuje pisac.
