Robert Lenard, reditelj: Svet je truo

Ipak, ovih dana aktuelna je njegova najnovija predstava, upravo u Novosadskom pozorištu, gde je režirao „Nevidljivu decu“ Ane Terek, tekst koji se bavi odrastanjem i napisan je po narudžbi Novosadskog pozorišta, a za autorku je odraz odgovornosti prema adolescentima, koji u većoj meri imaju odrasli.

Za reditelja Lenarda, „Nevidljiva deca“ su ep o slobodi, poetski dramski iskaz koji prikazuje kako truli sve što je lepo. Sticajem okolnosti, premijera ove predstave, održana je na Međunarodni dan nestale dece, 25. maja.

Šta je to napisala Ana Terek, čija je poezija poznata i van granica naše zemlje?

- Ana Terek je čudna književna pojava: ona se bavi pre svega poezijom (njenu knjigu „Mrtve žene“ možemo da pročitamo na nemačkom, poljskom, pa čak i na hrvatskom jeziku) i ponekad piše i drame (njena drama „Glasne svinje ujedaju“ je bila praizvedena u Salašarskom pozorištu u režiji Zoltana Puškaša). Ona je psihološkinja koja se bavi problematičnom decom. Tu je našla inspiraciju da napiše dramu o deci koja lutaju, koja nemaju svoje detinjstvo, koja su se izrodila u nešto što mi ne možemo ni da zamislimo. Njen tekst, pored nevidljivosti dece pred odraslima, bavi se i eksploatacijom mladih, kao i voljom za slobodom. Teške teme, a sve to proizlazi iz njenog ličnog iskustva.

Kakav ste pristup izabrali za režiju poetskog teksta Ane Terek, uz to poznati kao reditelj koji rado kombinuje stilove i žanrove?

- Dobio sam veliku slobodu od Ane Terek. Ona je napisala dramu, pa je nekoliko nedelja kasnije poslala šest songova koje sam ubacio u tekst. Rezultat je jedna namerno nesimetrična dramaturgija koja kreće od sitnog realizma i realnog dekora ka nekom metaforičnom prostoru. Sa prvim songom, na pola predstave, ulazi jedan drugi stil gde se mešaju realnost i košmar, strava života i lepota poezije. Neka vrsta eksperimentalnog mjuzikla, ako tako može da se uzme. U tome mi je od velike pomoći bio Adrian Kovač, kompozitor, koji je prethodno radio sa mnom na „Fami o biciklistima“. Takođe, dok je svet mladih realan, svet odraslih na trenutke liči na noćnu moru sa čudnim, pokvarenim likovima i tajanstvenim prizorima. Eto, još jedan rediteljski rad u kojem tvrdim da je svet korumpirano i trulo mesto.

Koji Vam je kreativni izazov najveći kad radite takoreći u svom pozorištu?

- Kreatitvni izazov je manji ako gledam „domaći teren“ – prosto znam ljude sa kojima radim, znam koga i zašto uzimam u podelu i znam da me razumeju kada im nešto kažem. Bukvalno nijedan saradnik nije „nov“ u ovom projektu, znam da mogu da se pouzdam u njih. U tom smislu je rad lakši, nego kada upoznajem nove ljude u drugom pozorištu. Kreativni izazov dolazi od samog materijala, od nesvakidašnje strukture, od teške teme koja je zahtevala drugačiji pristup istrage. (Često se šalim s tim da ako bi policija pogledala šta ja guglam pre nekog probnog procesa, već bih bio u zatvoru.)

Šta nas još čeka u Novosadskom pozorištu/ Ujvideki sinhaz do kraja sezone?

- Sad smo pri kraju sezone, ali imamo još dosta dešavanja. Posle premijere „Nevidljive dece“ odmah se bacamo u Sterijino pozorje gde ćemo dvaput odigrati „Bludne dane Kuratog Džonija“ u takmičarskoj selekciji. Paralelno sa „Nevidljivom decom“ se u Subotici sprema nova koprodukcija sa Pozorištem „Deže Kostolanji“. Andraš Urban režira „Kad te Bog šutne u stomak“ Ildiko Lovaš, a ta predstava će se prikazati premijerno u Novosadskom pozorištu 8. juna. „Ana Karenjina“ ide na festival u Budimpeštu, „Hasanaginica“ u Pančevo, a „Mefisto“ u Kišvardu. Za kraj sezone smo pripremili gomilu zanimljivh gostovanja u kući.     

Igor Burić