OD BEČA DO SANT PETERBURGA Sudar austrougarskog i SSSR nasleđa

Umetnički nomadizam mi je pružio šansu da svoj rad predstavim u drugačijem socijalnom i kulturološkom miljeu, da postanem deo „drugog” i da se, suočavajući se sa tim „drugim” i „drugačijim”, sretnem s „različitim” u sebi i oko sebe, i pokušam da ga razumem i prihvatim.

Nakon rezidencijalnih umetničkih boravaka u Norveškoj, Finskoj, Švedskoj, na Islandu i Grenlandu, ovoga leta sam na poziv bečkog Kvarta muzeja (MQ Wien) i ruskog Nacionalnog Centra za Savremenu umetnost (GCSI) otputovala najpre u Beč, a potom u Sankt Peterburg. Iako se na prvi pogled čini da je reč o dva potpuno različita kulturološka koncepta, koja više toga razdvaja nego što ih spaja, u oba ova grada sam se, trudeći se da zanemarim očigledne slojeve istorije i prošlosti, bavila savremenim životom i vizuelnom umetnošću. Mada je bilo nemoguće ne razmišljati o austrougarskom nasleđu u Vojvodini ili kolaps SSSR-a ne porediti sa raspadom SFRJ.

Koristeći kulturološki potencijal austrijske prestonice, u Beču sam proučavala delo Vali Eksport, Marte Vilson i Joko Ono, ali u isto vreme nisam mogla da prenebregnem priču o Sisi, Klimtu i Šileu. Tako ni u Ermitažu nisam propustila priliku da ponovo pogledam Matisov „Ples” i „Muziku” i Maljevičeva dela u Ruskom muzeju, da zavirim u Literarni kafe na Nevskom prospektu, u koji je Puškin navraćao sa prijateljima ili da posetim kuću-muzej u kojoj je, nakon dvoboja, izdahnuo, kao i onu u kojoj je Dostojevski pisao „Braću Karamazove”.

U Beč sam stigla, zahvaljujući stipendiji Ministarstva za Evropu, integracije i spoljne poslove Austrije, koje u saradnji sa Kvartom muzeja podržava rezidencijalne boravke umetnika iz Albanije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i Srbije. Zajedno sa još desetak umetnika iz Evrope i Sjedinjenih Država, najviše vremena sam provodila upravo u Kvartu muzeja koji od 2001. godine fukcioniše pod geslom „približavanja savremene umetnosti svakodnevnom životu” te su u njegovom sklopu, sem muzeja kao što su Mumok, u čijoj su kolekciji dela od Oskara Kokoške, Fransisa Pikabije i Magrita do Gintera Brusa, Hermana Niča, Sindi Šerman i Franca Vesta, ili Leopold-muzeja u kojem se mogu videti radovi Šilea i Klimta, pored galerija i knjižare nalaze i različiti restorani i kafei, kao i čuvene „Enzi” sedeće garniture” u dvorištu, zahvaljujući kojima je Kvart muzeja, u proleće i leto živ, tokom čitavog dana, ali i večeri. Ni sama ne znam koliko sam vremena provela u Valter Konig knjižari; koliko sam samo puta ušla u Mumok, da bih „videla” Joko Ono, ali i slovenački „Lajbah” (izložba „Dvostruki život“/„Vizuelni umetnici koji stvaraju muziku“) ili posmatrala, radove iz stalne postavke Mumoka: dela Vali Eksport, Marine Abramović i Ulaja, Gintera Brusa, Jojoji Kusame ili Endija Vorhola (postavka pod imenom # 55 susreta sa umetnošću).

Više od retrospektivnih izložbi posvećenih Klimtu („Gustav Klimt – umetnik veka“) i Šileu („Egon Šile – jubilarna izložba“), u Leopold-muzeju me je zainteresovala, jedna od u Evropi, najboljih privatnih kolekcija moderne umetnosti, „Zbirka Hajdi Horten”, koja je prvi put postala dostupna javnosti. Zahvaljujući austrijskoj meceni i kolekcionarki, prikazani su radovi Endija Vorhola, Bazelica, Liktenstajna, Kirhnera, Šagala, Matisa, Miroa, Munka, Pikasa, Rihtera, Frensisa Bejkona, Ervina Vurma, Dejmijena Hersta i mnogih drugih. A kako je četvrtkom nakon 18 sati, ponovo zahvaljujući dobroj volji Hajdi Horten, ulaz u Muzej bio besplatan, gužve i redovi na ulazu su govorili u prilog tezi da se u Kvartu muzeja - umetnost zaista približila savremenom životu.

I u Sankt Peterburgu su, kao i u Beču, uprkos sveprisutnoj globalizaciji, na svakom koraku vidljivi ostaci različitih istorijskih epoha, sociološke, političke i kulturološke asocijacije i obeležja. U tom se gradu, čijim Nevskim prospektom svakodnevno prođe dva miliona ljudi, nalazi preko 100 pozorišta i više od 140 muzeja. Među najpoznatijim, kao što je Državni muzej Ermitaž ili Ruski muzej su i noviji, privatni muzeji i kulturne inicijative, Novi muzej moderne umetnosti, Muzej Erarta ili Nova Holandija, koji su osnivali ruski oligarsi. Ali, bilo da oslikava savremeni život ili je čuvar nacionalnog nasleđa, tradicionalna, kao i savremena umetnost, živi paralelno sa vladavinom profita, „onlajn simulakrumom” i globalizacijom; pored novopečenih bogataša i „poniženih i uvređenih” ljudi. Između nemaštine i potrošačkog mentaliteta, između dizajnerskih radnji, uličnih tezgi i šoping molova.

Metro St. Petersburga je i dalje najdublje iskopana železnica na svetu, ali ni Rusi u metrou više ne čitaju knjige nego surfuju po internetu. S druge strane postoje knjižare koji rade čitavu noć. A u državnim muzejima, nacionalno umetničko blago još uvek, s ponosnom, čuvaju žene koje revnosno prate svaki vaš korak.

Zanimljivo je da je bečki Muzej kvartir, kako ga Austrijanci nazivaju, u kojem se nalazio i moj studio za pisanje, smešten u nekadašnjim carskim konjušnicama, jednako kao što je i rezidencija u Rusiji imala drugačiju, „neumetničku” namenu u prošlosti. Naime, Nacionalni centar za savremenu umetnost, u koji sam pozvana zbog zajedničkog projekta sa vizuelnim umetnikom, Draganom Vojvodićem, nalazi se u nekadašnjem „zabranjenom” vojnom utvrđenju, u Kronštatu, na ostrvu Kotlin, u Finskom zalivu, i glavna je luka St. Peterburga od kojeg je udaljen 30 km. Od kako ga je osnovao Petar Veliki, „kraljevski grad” je odigrao značajnu ulogu u ruskoj istoriji; a tek je 1998. godine postao otvoren za posetioce, da bi od 2012. u njega počeli da dolaze i umetnici iz raznih delova sveta.

Zahvaljujući konceptu transnacionalne mobilnosti i susretima sa inostranim umetnicima i kulturološkim podsticajima Beča i Sankt Peterburga, uprkos globalizaciji i očiglednim razlikama između Istoka i Zapada, ovo leto je otvorilo priču o rodnom diskursu i savremenoj vizuelnoj umetnosti, kao i o postistorijskom i prošlom, nacionalnom i globalnom, o sebi i „drugima”.

Ljiljana Maletin Vojvodić

foto: Dragan Vojvodić