MS i njen stipendista Momčilo Tapavica: Sećanje nije samo kultura

Već same osobine ličnosti koje veliki takmičarski uspesi nužno podrazumevaju, osobine poput: veštine, okretnosti, uvežbanosti, dovitljivosti, sabranosti, odmerenosti, usmerenosti ka cilju, borbenosti, stalnog napredovanja i sl., dovoljno govore o tome kakav obrazac ličnost u nastajanju treba da sledi i kako to da čini. Uz to, sportski uspesi jasno ukazuju ne samo na taj, realni takmičarski rezultat nego i na simbolički smisao prevazilaženja zadatih granica i dosegnutih rezultata, te otkrivanja stalnoga rasta, snaženja i usavršavanja kao nepreglednog polja iskušavanja čovekove ličnosti i ispitivanja prostora slobode.

Posebno se zanimanje za nekog sportistu intenzivira ukoliko on pripada krugu šampiona, tj. prvaka, pobednika u nekim takmičarskim disciplinama. A još kad se ovim krupnim razlozima dodaju i neki dodatni oblici kreacije, izvan sportskih rezultata, kad se sportisti u liku istoga čoveka pridruži, primera radi, kreacija u oblasti arhitekture i urbanističke kulture, onda takva ličnost može zadobiti razmere izuzetne privlačnosti i šarma. Takav je slučaj sa Momčilom Tapavicom (Nadalj, 5/17. oktobar 1872 – Pula, 10. januar 1949), čovekom sa dve jake životne vokacije. U mladosti je pokazao izrazite sportske talente, pa se u više disciplina okušao na  prvim modernim Olimpijskim igrama u Atini 1896. i osvojio bronzanu medalju u tenisu.

To što je on tada nastupao za Ugarsku, u kojoj je živeo, školovao se i pokazao svoje talente, treba dodatno da nas opomene koliko je danas važno da čuvemo, branimo i razvijamo sopstvenu domovinu, te da u njoj svakome pružimo uslove da razvija svoje od Boga date darove. Osim sportskih uspeha, Tapavica je postigao značajne rezultate u oblasti arhitekture. Najveći njegov uspeh je zgrada Matice srpske u Novom Sadu, a u našem gradu značajno je i Tapavičino učešće u obnovi Sabornog hrama, zatim izgradnja Lovačkog doma, dvospratnica na Trgu mladenaca i više drugih stambenih zgrada. Na Cetinju je projektovao nikad sagrađeni Saborni hram, kao i zgradu Crnogorske banke; u Herceg Novom hotel „Boku“ i svoju vlastitu zgradu za stanovanje; u Bijeloj vilu Jadranske straže itd. 

Bista Momčila Tapavice, rad mladoga vajara Luke Kulića, otkrivena je prošle sedmice na trgu kod Fakulteta sporta i fizičke kulture u Novom Sadui. Zanimljivosti ovoga rada prepoznajemo u prefinjenom kubističkom razlamanju površina izvajanog lika, kao i u specifičnim efektima vezanim za prelamanje svetlosti na tim razlomljenim površinama, po čemu je bista u sebe ugradila i poetiku op-arta, tj. optičke umetnosti. U tom smislu poetika ove biste predstavlja jednu zanimljivu inovaciju i kreativni doprinos srpskoj spomeničkoj kulturi.

Momčilo Tapavica je potomak srpskih militara, vojnih graničara i šajkaša, te nosilaca statusa austrijskih vojnih plemića, pa je već ovom porodičnom linijom on u sebi imao ugrađenu crtu ne samo borbenosti, spremnosti na nadmetanje, nego i posebno osećanje slobode i kuraži koje nije bio spreman da ustupi bilo kome. Zato je u sećanjima svojih savremenika on ostao opisan kao nekako prgav i prek čovek, kakvi umeju da budu naši Srbi iz Vojne granice, mada je voleo da se predstavi i kao gospodstven, bogat i čak rasipan čovek koji uvek želi da živi na visokoj nozi. Uprkos tome što je rano ostao bez oca Arona, Momčilo Tapavica se ipak uspešno školovao. Osnovnu školu je završio u Nadalju, gimnaziju u Novom Sadu i Segedinu. Kao đak realne gimnazije u Segedinu, on je 1886. dobio stipendiju Matice srpske iz Zadužbine Sime Đorđevića. Posle gimnazije upisao se 1891. na Visoku tehničku školu u Budimpešti, pa od tada pa do završetka studija dobija stipendiju Matice srpske (500 forinti, kasnije je tražio 600 f.). Diplomirao je posle 4 godine, ali je i nakon toga nastavio da prima stipendiju, a to je činjeno kako bi mladi pitomac što pre stao na noge. 

Tapavica je, dakle, i Matičino dete jer je nosilac njene stipendije, ali je to dete itekako umelo dobrim da uzvrati svojoj Matici. Jedna od najlepših i najneobičnijih zgrada u Novom Sadu jeste Tapavičino arhitektonsko remek-delo, a to je zgrada Matice srpske sagrađena na nekadašnjem Hanskom placu. Arhitektonski projekat ove zgrade je svojoj Matici Tapavica ustupio besplatno, želeći da na nekadašnje darivanje stipendije on uzvrati svojim darom, a taj dar je sadržan u znanju i veštinama koje je stekao baš zahvaljujući vrednom učenju i školovanju, omogućenom pomenutom stipendijom. Znajući da može računati na njegovu pomoć, Matičina uprava se, posle kupovine placa 1903, obratila 1904. sa molbom da njen nekadašnji stipendista napravi skicu budućeg objekta koji je trebalo da se sazida od sredstava Zadužbine Marije Trandafil. Tapavica je to učinio, potom je to rešenje razmatrala jedna Matičina komisija, sugerisala je izvesne izmene, pa je konačno 1908. arhitekta završio svoj projekat. Građevinska dozvola izdata je krajem 1909, a radovi, povereni Franji Rajhlu iz Temišvara, započeti su u leto 1910. i završeni 1912. Potpuni prijem zgrade obavljen je 3. januara 1914. godine, a u ovom Trandafilkinom zavodu uselila se srpska pravoslavna siročad. Matica srpska je u ovu zgradu ušla tek 1928. godine, a u međuvremenu je, realizujući testament i zadužbinsku volju Marije Trandafil, izgradila novu zgradu sirotišta, na Sajlovu, na putu za Rumenku, tamo gde se sada nalazi Veterinarski institut. Tako je Tapavica zadužio ne samo Maticu srpsku nego i Novi Sad, pa i srpsku urbanu arhitekturu.

Prof. dr Dragan Stanić