Matica srpska: Milorad Pavić - stanovnik svetske književnosti

Tim povodom predstavljen je i zbornik radova “Milorad Pavić - Stanovnik svetske književnosti” koji je objavila Matica srpska. Jasmina Mihajlović, čelnica Fondacije koja nosi Pavićevo ime ukazala je da je Zbornik najvažnije obeležje ovih jubileja, a Novi Sad i pravo mesto gde je trebalo da se pojavi, s obzirom da je tu bio profesor, a jedno vreme i dekan Filozofskog fakulteta. Ocenjujići ga kao izdavački poduhvat Mihajlovićeva je navela da je Zbornikom obuhvaćena Pavićeva recepcija u svim zemljama, govornim područjima i na svim kontinentima.

Prof. dr Jovan Delić bio je član NIN-ovog žirija za roman godine 1984. kada je ova nagrada pripala upravo “Hazarskom rečniku” i već tada su svi, kako je rekao bili sigurno da će to biti knjiga koja će ođeknuti i u narednom veku i vrlo brzo je taj roman nazvan prvom knjigom 21. veka. Pavić je po njemu, autor bogate i paradoksalne recepcije u svetu, “Hazarski rečnik je doživeo nezapamćen prijem, posebno na zapadu i kod književne kritike i kod publike, a kada je odbio da priloži svoju grančicu na lomaču na kojoj je spaljivana Srbija spuštena je pred njim gvozdena zavesa, bez književnog razloga proglašen je za srpskog nacionalistu i primio je na sebe sudbinu svog naroda. Onda se otvorila recepcija na istoku gde je objavljivan u ogromnim tiražima, posebno u Rusiji i Azerbejdžanu. Ovaj Zbornik je po Deliću jedan je od dokaza naših savremenih paradoksa, u vreme ove ideološke represije koja je dišla sa strane sa koje to ne bi očekivali. Delić je skrenuo pažnju na Pavićev duhovni napor da napravi šav i spoj između stare i nove srpske književnosti, između vizantijskog nasleđa i 17, 18. i 19. veka kao i 20. kojim se nije naučno bavio ali ga je živeo, u njemu stvarao i njegovu poslednju četvrt dominantno obeležio kao prozni pisac i kao naučnik. On je, kako je naveo Delić vaskrsnuo duh Venclovića, snažno utičući na srpsku fantastiku danas, napisao knjigu o Vojislavu Iliću, doneo svoje viđenje istorije srpske književnosti svojim šavom prihvatio i 20. vek. Po Delićevim rečima, svojom igrom vremenima, svojim plivanjem kroz vreme Pavić je doista napravio šav kojim su povezivane epohe, štopane poderotine kontinuiteta srpske istorije i kulture.

Pavić ne pristaje na linearno propovedanje, na kontinuiran način oblikovanja i razvoja proznog teksta, a “Hazarski rečnik”, po rečima dr Marka Nedića koji je postao parametar za razumevanje celokupnog proznog opusa ovog autora, na prvi pogled se može čitati kao i svaki rečnik, na preskok. Njegova proza se oblikuje i razvija onako kako se odvija igra u šahu. Zaplet u pripoveci razvija se kao šahovska igra sa živim figurama, onaj deo koji ispunjava njen središnji tok jedan je od najvažnijih modela strukture i razvoja Pavićevog proznog rukopisa. Pokretne figure u njemu koje na zamišljeno životno kao na šahovsko polje postavlja sam autor u svakom trenutku mogu se pomerati i mogu osvajati novi prostor delovanja. U Pavićevoj prozi, kako navodi Nedić slute se mogući krajevi koji se u očekivanom obliku neprestano odlažu i okončavaju se novim završnim iznenađenjima. On ne želi da priča izvesnu, sigurnu i predvidivu priču, on je neprestano oneobičava, očuđuje, uključuje u nove odnose i situacije njene likove, a sadržaj dovodi do najneočekivanijih razrešenja.

Prof. dr Dragan Stanić podsetio je na vreme kada mu je Pavić bio profesor i na njegovo nezaobilazno delo književnog istoričara kao što je Istorija srpske književnosti baroknog doba i monografija o Vencloviću od koga je napravio pisca 20. veka. Kao prozni pisac Pavić je, po njemu vrlo sporo ulazio u oficijelne književno kritičke tokove, mada je u prvim zbirkama dostigao najvišu meru srpske pripovetke. Krajem osamdesetih godina on zaista postaje povlašćeni stanovnik svetske književnosti, da bi već početkom devedesetih pisac takvog poetičkog bogatstva počeo da doživljava brojne napade u svetu, prvo u Francuskoj, zatim u Nemačkoj, a ta recepcija se može pratiti i u radovima objavljenim u ovom Zborniku. Pavić je, kako je ukazao Stanić spajao vremena i prostore, različite slojeve stvarnosti koji su potpuno nesaglasni i to je osnovno čudo njegove književnosti. Ako bi se pravio spisak pisaca kojima nepravedno nije pripala Nobelova nagrada za književnost Paviću je tu svakako mesto, rekao je Stanić poručujući - čitajte Pavića i znaćete ko smo.

N. Popov