МС и њен стипендиста Момчило Тапавица: Сећање није само култура

Већ саме особине личности које велики такмичарски успеси нужно подразумевају, особине попут: вештине, окретности, увежбаности, довитљивости, сабраности, одмерености, усмерености ка циљу, борбености, сталног напредовања и сл., довољно говоре о томе какав образац личност у настајању треба да следи и како то да чини. Уз то, спортски успеси јасно указују не само на тај, реални такмичарски резултат него и на симболички смисао превазилажења задатих граница и досегнутих резултата, те откривања сталнога раста, снажења и усавршавања као непрегледног поља искушавања човекове личности и испитивања простора слободе.

Посебно се занимање за неког спортисту интензивира уколико он припада кругу шампиона, тј. првака, победника у неким такмичарским дисциплинама. А још кад се овим крупним разлозима додају и неки додатни облици креације, изван спортских резултата, кад се спортисти у лику истога човека придружи, примера ради, креација у области архитектуре и урбанистичке културе, онда таква личност може задобити размере изузетне привлачности и шарма. Такав је случај са Момчилом Тапавицом (Надаљ, 5/17. октобар 1872 – Пула, 10. јануар 1949), човеком са две јаке животне вокације. У младости је показао изразите спортске таленте, па се у више дисциплина окушао на  првим модерним Олимпијским играма у Атини 1896. и освојио бронзану медаљу у тенису.

То што је он тада наступао за Угарску, у којој је живео, школовао се и показао своје таленте, треба додатно да нас опомене колико је данас важно да чувемо, бранимо и развијамо сопствену домовину, те да у њој свакоме пружимо услове да развија своје од Бога дате дарове. Осим спортских успеха, Тапавица је постигао значајне резултате у области архитектуре. Највећи његов успех је зграда Матице српске у Новом Саду, а у нашем граду значајно је и Тапавичино учешће у обнови Саборног храма, затим изградња Ловачког дома, двоспратница на Тргу младенаца и више других стамбених зграда. На Цетињу је пројектовао никад саграђени Саборни храм, као и зграду Црногорске банке; у Херцег Новом хотел „Боку“ и своју властиту зграду за становање; у Бијелој вилу Јадранске страже итд. 

Биста Момчила Тапавице, рад младога вајара Луке Кулића, откривена је прошле седмице на тргу код Факултета спорта и физичке културе у Новом Садуи. Занимљивости овога рада препознајемо у префињеном кубистичком разламању површина извајаног лика, као и у специфичним ефектима везаним за преламање светлости на тим разломљеним површинама, по чему је биста у себе уградила и поетику оп-арта, тј. оптичке уметности. У том смислу поетика ове бисте представља једну занимљиву иновацију и креативни допринос српској споменичкој култури.

Момчило Тапавица је потомак српских милитара, војних граничара и шајкаша, те носилаца статуса аустријских војних племића, па је већ овом породичном линијом он у себи имао уграђену црту не само борбености, спремности на надметање, него и посебно осећање слободе и куражи које није био спреман да уступи било коме. Зато је у сећањима својих савременика он остао описан као некако пргав и прек човек, какви умеју да буду наши Срби из Војне границе, мада је волео да се представи и као господствен, богат и чак расипан човек који увек жели да живи на високој нози. Упркос томе што је рано остао без оца Арона, Момчило Тапавица се ипак успешно школовао. Основну школу је завршио у Надаљу, гимназију у Новом Саду и Сегедину. Као ђак реалне гимназије у Сегедину, он је 1886. добио стипендију Матице српске из Задужбине Симе Ђорђевића. После гимназије уписао се 1891. на Високу техничку школу у Будимпешти, па од тада па до завршетка студија добија стипендију Матице српске (500 форинти, касније је тражио 600 ф.). Дипломирао је после 4 године, али је и након тога наставио да прима стипендију, а то је чињено како би млади питомац што пре стао на ноге. 

Тапавица је, дакле, и Матичино дете јер је носилац њене стипендије, али је то дете итекако умело добрим да узврати својој Матици. Једна од најлепших и најнеобичнијих зграда у Новом Саду јесте Тапавичино архитектонско ремек-дело, а то је зграда Матице српске саграђена на некадашњем Ханском плацу. Архитектонски пројекат ове зграде је својој Матици Тапавица уступио бесплатно, желећи да на некадашње даривање стипендије он узврати својим даром, а тај дар је садржан у знању и вештинама које је стекао баш захваљујући вредном учењу и школовању, омогућеном поменутом стипендијом. Знајући да може рачунати на његову помоћ, Матичина управа се, после куповине плаца 1903, обратила 1904. са молбом да њен некадашњи стипендиста направи скицу будућег објекта који је требало да се сазида од средстава Задужбине Марије Трандафил. Тапавица је то учинио, потом је то решење разматрала једна Матичина комисија, сугерисала је извесне измене, па је коначно 1908. архитекта завршио свој пројекат. Грађевинска дозвола издата је крајем 1909, а радови, поверени Фрањи Рајхлу из Темишвара, започети су у лето 1910. и завршени 1912. Потпуни пријем зграде обављен је 3. јануара 1914. године, а у овом Трандафилкином заводу уселила се српска православна сирочад. Матица српска је у ову зграду ушла тек 1928. године, а у међувремену је, реализујући тестамент и задужбинску вољу Марије Трандафил, изградила нову зграду сиротишта, на Сајлову, на путу за Руменку, тамо где се сада налази Ветеринарски институт. Тако је Тапавица задужио не само Матицу српску него и Нови Сад, па и српску урбану архитектуру.

Проф. др Драган Станић