Milica Stefanović, glumica: Samo nas izazovi vuku napred
NOVI SAD: U kratkom igranom filmu “Kada sam kod kuće” rediteljke Ivane Todorović, Milica Stefanović igra devojku Mariju, koja se vraća kući, i ponovo suočava s traumatičnim iskustvom, vezanim za nasilje u porodici.
U petnaestak minuta trebalo je sve reći, pokazati, ali ne previše, a ipak nagovestiti šta se zbilo, i šta se sve dešava i menja iz trena u tren u duši devojke, i Milica je to uspela. Takav rezultat se može očekivati kada se iskombinuju škola, talenat, i želja da se uči, o čemu svedoči njena dosadašnja biografija.
U njoj je zabeleženo da je posle Akademije umetnosti u Beogradu, Milica Stefanović završila i pokretnu akademiju izvođačkih umetnosti MAPA (Holandija). Takođe i da je pohađala brojne radionice u inostranstvu, među kojima se izdvaja dugogodišnji rad sa Skotom Fildingom, i učešće u programu Venecijanskog bijenala, u okviru koga je sarađivala sa “Needcompany“ i rediteljem Janom Lauersom. Radila je i u francuskoj plesnoj trupi “Lamezon”, čiji je član od 2011. U fondaciji “Hartefakt” iz Beograda je bila angažovana od 2009. do 2014, a nakon toga je 2015. sa grupom kolega osnovala pozorišnu produkciju „Teatarmaher“, koja se bavi istraživanjem novih pozorišnih izraza, i fizičkim pozorištem.
Glumila je u „Hipermneziji“, u režiji Selme Spahić, „Prstu“ u režiji Ane Tomović, i predstavi “Kretanje”, u režiji Jovane Tomić, koju smo gledali na Sterijinom pozorju. Za ulogu u predstavi “Naši preci jedite sa nama”, u režiji Stevana Bodrože, dobila je nagradu na festivalu “Joakim Vujić”. Pored pozorišnih, ostvarila je ulogu i u seriji “Jutro će promeniti sve”, u režiji Gorana Stankovića, Vladimira Tagića i Milice Tomović, zatim u filmu “Asimetrija”, u režiji Maše Nešković, kao i u pomenutom kratkom filmu.
Među nekoliko nagrada koje film „Kada sam kod kuće“, sada već gotovo redovno, dobija na festivalima, jedna je i vama dodeljena ovih dana,u Njujorku, za ulogu Marije. Da li je uopšte u početku, među vama koji ste radili na njemu, bilo ikakvih pomisli da mu se može dogoditi ovoliki uspeh?
Film „Kada sam kod kuće“ bavi se veoma delikatnom temom seksualnog zlostavljanja u porodici iz pozicije žrtve, ali nam rasvetljava i poziciju pasivnog učesnika, člana porodice koji zna, ali koji nema snage da se sa time suoči. Kada me je rediteljka Ivana Todorović pozvala da radimo, jedina moja želja je bila da temu ne devalviramo, da maksimalno iskoristimo priliku. Preduslovi su bili tu, Ivana je inače rediteljka koja dolazi iz sveta dokumentarnog filma, te je njen osećaj za istinito na filmu veoma istančan. Melina Pota je napisala odličan scenario, a zahtevne uloge izneli su i Dragana Varagić, Radoje Čupić i Sara Stanić. Inače, u pitanju je master rad pomenute rediteljke, prema tome, produkcijski skroman projekat koji je rađen zdušno od strane cele ekipe. Dok radimo na filmu, mislim da ne bi bilo dobro ni da pomišljamo na nagrade, kamo li da im se nadamo. Zato nam je sada, svima nama, svaka nagrada koja dođe, samo priznanje da smo na najpošteniji način uradili naš posao.
Da li ste se poznavali sa rediteljkom Ivanom Todorović? Kako ste se dogovarale oko toga kako, u tako kratkom vremenu, i u nekoliko situacija, izraziti sve što se htelo, ili nije htelo izneti na videlo?
Ivanine dokumentarne filmove sam imala prilike da pogledam i ranije, znala sam kako je provodila godine sa nekima od tih ljudi koje je portretisala, bilo živeći sa njima na ulici, ili u njihovim kućama... Taj sam utisak stekla i o junakinji našeg filma, prvi put pričajući sa Ivanom. Iako je Marija fiktivan lik, Ivana je dugo istraživala šta je to što je, u tako strašnom iskustvu zlostavljanja, supstanca koju možemo da prikažemo kroz glavnu junakinju, u formi kratkog filma. To me je jako privuklo. Nismo puno pričale o samom izrazu, Ivana mi je pomogla da mi se, kroz pažljivo izgrađenu mapu priče, jednostavno desi iskustvo te žene i tog specifičnog trenutka suočavanja u njenom životu.
Film je prikazan na njujorškom Festivalu društveno relevantnih filmova. Da li su nam potrebni takvi filmovi, treba li da postoje i kakvu imaju ulogu? Treba li i u filmovima (pro)govoriti o važnim društvenim temama i problemima i da li se time nešto postiže?
Mislim da svaka tema, ukoliko zaista pokušamo da proniknemo u nju i da u njoj damo nešto od sebe, u umetničkom radu nužno postaje društveno relevantna. Samim tim što su sva naša iskustva pozicionirana u društvu. Ali, tema mora uvek da dođe iznutra. A pažljivo obrađena tema, posebno kroz film, zaista može da ima ogroman značaj za isceljenje nekih rana, za suočavanje sa problemima, za zbunjivanje, za otkrivanje fenomena. Pa zar svako od nas nema neki svoj formativni film, film koji nas je tresnuo o pod, film čijih se scena sećamo sa neverovatnom preciznošću, jer su pogodile neki sadržaj u nama, film koji nam je otkrio drugu kulturu, fenomen, pomogao nam u razumevanju neke epohe... Film je neverovatno moćan umetnički i društvni medij.
Vaša biografija govori o tome da ste i u inostranstvu pokušali da svoje znanje i zanat na više načina proširite i razvijete. Da li je dovoljno imati samo želju za to, ili je nekad to i stvar sreće i okolnosti? Šta je vama donelo to iskustvo?
Uvek je dovoljno imati želju, a ukoliko je ona dovoljno jaka, ona nađe svoj put kroz iskustvo. Mene je, pre svega, zanimalo da otkrijem kako sve pozorište može da nastaje, i kako sve grupe koje stvaraju pozorište mogu da funkcionišu. Tako me je moja želja provela kroz iskustvo rada u trupi sa glumcima iz drugačijih škola, modernim plesačima, brejkdenserima, baletskim igračima. Takav rad mi je proširio i vidike i tehnike, ali, što je najbitnije, lišio me preranog i lakog formiranja ukusa i mišljenja, jer su nam, u radu koji nam je nepoznat, upravo ti delovi identiteta uzdrmani.
Film ili pozorište? Ili tu nema ni dileme, niti protivurečnosti, već mogu paralelno da egzistiraju kao dve sfere glumačkog posla, kojima, u vašem slučaju, treba pridodati i plesni teatar?
Za mene je uvek bitna priča koju imam pred sobom i ljudi koji je pričaju. U rad na filmu sam zaljubljena zbog tog radnog mehanizma koji se formira na setu, u pozorištu volim trajanje, mrak, isprobavanje. U oba slučaja, obe umetničke forme su takve da na jedno određeno vreme delimo život jedni sa drugima. Plesni teatar sam uvek volela da gledam, odatle je došla i želja da se i usavršavam. Telo je uvek pametnije od glave.
Jedna od upečatljivijih scena u predstavi „Kretanje“, po mišljenju mnogih, jeste ona koju vi izvodite, i upravo ona, kao i vaša uloga u filmu „Kada sam kod kuće“, otkriva taj dodatni rad i proširenu paletu glumačkog izraza. Da li se uvek svesno teži ka tome da se svaki put bude bolji, ili se to podrazumeva?
Drago mi je da pominjete “Kretanje”. Rediteljka Jovana Tomić je imala mogućnost da sve saradnike odabere, jer znate kako je, kada radite u pozorištu koje ima ansambl, to nije slučaj. A slobodan odabir saradnika je veliki preduslov za uspešan rad. U “Kretanju” svako od nas glumaca i glumica izvodi petnaestominutni monolog pet puta za pet različitih grupa publike. Usuđujem se da kažem, izazovan glumački zadatak. A to je ključ i odgovor na vaše pitanje – samo nas izazovi vuku napred. Rad od koga se možda i plašimo, koji nam je nepoznat, nikad ne bi trebalo da nas odbije.
Ima li u vreme pandemije dovoljno mogućnosti za rad? Šta vas očekuje od obaveza i planova u narednim mesecima?
Rada u toku pandemije i za nas glumce i glumice ima, ali se usuđujem da i sebi postavim pitanje – kakvog? Jer, u ovim okolnostima, više nego ikad imam potrebu da to preispitam, posebno što okolnosti nisu iste za sve, pozicije zaposlenih i honoraraca su se još jače udaljile. Čemu nas ovo kolektivno iskustvo pandemije uči? Čini mi se da je ovo pitanje na koje svako od nas intimno pokušava da odgovori. Trenutno radeći na dva pozorišna projekta, prosto mi se dešava da, nakon završene dobre probe, lepog kolektivnog trenutka, osetim duboku zahvalnost što se bavim poslom koji me ispunjava. Nekad spoznaje i promene koje one nose, ne moraju da budu epohalne i vidljive, dovoljni su ti kratki dijalozi sa sobom. Radujem se i novim zakazanim snimanjima, no još je rano za priču o njima.
N. Pejčić