Mileta Prodanović, slikar i pisac: Verujem da pišem pitko, ali ne i plitko

Zapravo, neke od njegovih knjiga i jesu svojevrstan amalgam obe umetnosti s kojima se ovaj stvaralac bavi. U razgovoru za naš list, Prodanović se osvrnuo na neke od svojih referentnih knjiga, kao i na vlastiti likovni prosede. 

 Od vašeg „Psa prebijene kičme’’ preko knjige „Ovo bi mogao biti vaš srećan dan’’, pa do novijih, opštepoznatpoznatih „Ultramarin“ ili putopisne „Povorke čudesa’’ uvek je prisutna struktura društva iznutra, odnosno slikanje stvarnosti iskosa?

– Knjiga „Povorka čudesa’’ spada na neki način u neke posebne knjige. Ona ne dotiče taj neki matični tok, ali je naravno vrlo u vezi sa njim. Znači, knjiga „Povorka čudesa” je zbirka tekstova manjeg obima koji su izlazili u različitim kolumnama, baš u to vreme koje ste vi pomenuli kada su izlazile i te ranije knjige. Znači, u dnevnom listu Danas, zatim jedan manji broj iz Dnevnog telegrafa i takođe noviji tekstovi koji su izlazili u kulturnom dodatku Politike. Oni imaju jedan, na prvi pogled, putopisni karakter i u vezi su sa fotografijama koje postoje takođe kao deo teksta (kao u „Ultramarinu“), ali bez obzira što su tu često radi o stvarima koje su nastale možda vekovima pre nove ere, one uvek imaju dodirnih tačaka sa našim vremenom i našim tekućim tegobama koje su – setite se devedesetih – bile na samoj ivici tragičnog, a koje sada nisu u toj nekoj zastrašujućoj zoni, ali su ipak i dalje, nažalost u našem društvu  vidljive.

 Tom korpusu vaše poetike, na motivskom planu pripadaju i  knjige „O papagajima i predatrorima“ i „Eliša u zemlji svetih šarana’’?

- Da. Eliša u zemlji svetih šarana u celini je nastala kao jedan plod imaginacije, ali na neki čudan način, jednom sam bio u prilici – budući da sam imao jednu izložbu - učestvovao na jednoj velikoj izložbi u Jermeniji. To je vrlo čudan osećaj kada se pisac nađe u zemlji koju je izmislio, zemlje koja je fascinantna s jedne strane, a tragična s druge.

 Šta to pruža slikarstvo a ne pruža književnost, odnosno, zašto neki pisci imaju potrebu da se i likovno izraze?

- Pa, ne znam. Kod mene je možda došlo do nekog čudnog ukrštanja. Ja zaista gledam da te dve oblasti ili ta dva polja držim dalje jedno od drugoga. Upravo u knjigama kakva je bila „Povorka čudesa“ i taj niz novinskih tekstova, dolazi do nekog ukrštanja. Kao i uvek, ja zaista verujem da je ova knjiga pitka, ali ne i plitka.

 Svrstava li sebe Mileta Prodanović u postmodernizam? Obično pisci i slikari ne vole da ih guraju u neki pravac.

– Kada sam počeo da izlažem, početkom osamdesetih godina, o nama su tada svi govorili kao o postmodernistima, iako nikome stvarno nije bilo jasno šta je to baš. A onda je kasnije postalo vrlo moderno i popularno pljuvati postmodernizam, ali ja posmodernizam ne shvatam kao stilsku formaciju, nego prosto kao jedno obeležje epohe u kojom živimo. Znači, mi zaista živimo u jednom postutopijskom vremenu i – utoliko više shvatam, dakle, kao jednu vremensku odrednicu – u smislu da mi živimo u jednom periodu koji se događa nakon završetka jednog  modernističkog projekta.  

Nemanja Savić