Милета Продановић, сликар и писац: Верујем да пишем питко, али не и плитко

Заправо, неке од његових књига и јесу својеврстан амалгам обе уметности с којима се овај стваралац бави. У разговору за наш лист, Продановић се осврнуо на неке од својих референтних књига, као и на властити ликовни проседе. 

 Од вашег „Пса пребијене кичме’’ преко књиге „Ово би могао бити ваш срећан дан’’, па до новијих, општепознатпознатих „Ултрамарин“ или путописне „Поворке чудеса’’ увек је присутна структура друштва изнутра, односно сликање стварности искоса?

– Књига „Поворка чудеса’’ спада на неки начин у неке посебне књиге. Она не дотиче тај неки матични ток, али је наравно врло у вези са њим. Значи, књига „Поворка чудеса” је збирка текстова мањег обима који су излазили у различитим колумнама, баш у то време које сте ви поменули када су излазиле и те раније књиге. Значи, у дневном листу Данас, затим један мањи број из Дневног телеграфа и такође новији текстови који су излазили у културном додатку Политике. Они имају један, на први поглед, путописни карактер и у вези су са фотографијама које постоје такође као део текста (као у „Ултрамарину“), али без обзира што су ту често ради о стварима које су настале можда вековима пре нове ере, оне увек имају додирних тачака са нашим временом и нашим текућим тегобама које су – сетите се деведесетих – биле на самој ивици трагичног, а које сада нису у тој некој застрашујућој зони, али су ипак и даље, нажалост у нашем друштву  видљиве.

 Том корпусу ваше поетике, на мотивском плану припадају и  књиге „О папагајима и предатрорима“ и „Елиша у земљи светих шарана’’?

- Да. Елиша у земљи светих шарана у целини је настала као један плод имагинације, али на неки чудан начин, једном сам био у прилици – будући да сам имао једну изложбу - учествовао на једној великој изложби у Јерменији. То је врло чудан осећај када се писац нађе у земљи коју је измислио, земље која је фасцинантна с једне стране, а трагична с друге.

 Шта то пружа сликарство а не пружа књижевност, односно, зашто неки писци имају потребу да се и ликовно изразе?

- Па, не знам. Код мене је можда дошло до неког чудног укрштања. Ја заиста гледам да те две области или та два поља држим даље једно од другога. Управо у књигама каква је била „Поворка чудеса“ и тај низ новинских текстова, долази до неког укрштања. Као и увек, ја заиста верујем да је ова књига питка, али не и плитка.

 Сврстава ли себе Милета Продановић у постмодернизам? Обично писци и сликари не воле да их гурају у неки правац.

– Када сам почео да излажем, почетком осамдесетих година, о нама су тада сви говорили као о постмодернистима, иако никоме стварно није било јасно шта је то баш. А онда је касније постало врло модерно и популарно пљувати постмодернизам, али ја посмодернизам не схватам као стилску формацију, него просто као једно обележје епохе у којом живимо. Значи, ми заиста живимо у једном постутопијском времену и – утолико више схватам, дакле, као једну временску одредницу – у смислу да ми живимо у једном периоду који се догађа након завршетка једног  модернистичког пројекта.  

Немања Савић