Izložba Vlaha Bukovca: Slikar u fotografskom kadru

Malo je poznato da se u zbirci ove muzejske ustanove nalazi preko 700 foto zapisa koji pokrivaju razdoblje u kome je delovao Vlaho Bukovac. Od samih početaka slikar je koristio fotografiju kao pomoćno tehničko sredstvo u svom radu, ali i kao izvor inspiracije.

Ideja izložbe je da pokaže značenje fotografije u formiranju Bukovčevog ranog opusa, kao i njenu ulogu u pozicioniranju mladog slikara. Snimci koji se čuvaju u Kući Bukovac različite su provenijencije, od onih iz dalmatinskih i zagrebačkih ateljea pa do godina kada umetnik boravi u Evropi i Americi. Neki od njih su visokog umetničkog i tehničkog nivoa, te su od neprocenjive važnosti za šire sagledavanje Bukovčevog opusa.

Vlahov život često je tekao nepredvidljivim, pa čak i opasnim brzacima. Posle kraće obuke za mornara, kao dečak putuje na relaciji Carigrad-Liverpul-Odesa. Godine 1873. sa bratom odlazi u Peru. Zarađuje oslikavajući železničke vagone, međutim već nakon godinu dana dolazi u Kaliforniju. Tokom boravka u San Francisku (1874-76) neko vreme radi u foto studiju, pa se pretpostavlja da je tu savladao osnove fotografskog zanata.

Iako mnogi slikari nisu prihvatali fotografiju kao umetničko delo, Delakroa je smatrao da bi ona mogla biti pomoćno sredstvo u nastavi crtanja. Pregleda li se album koji je Bukovac doneo sa putovanja po Americi, lako se da uočiti da je koristio fotografiju kako bi što bolje savladao proporcije i unapredio svoje crtačko umeće. Mnoge tajne fotografskog zanata umeo je da upotrebi za lakše prenošenje željenog motiva na crtež ili sliku.

Tamni sobičak bez prozora u kome je stanovao u San Francisku, bio mu je i prvi radni prostor. Slikao je autoportret pomoću ogledala, jer nije imao dovoljno svetla kako bio uočio detalje. Ni otvorena vrata sobe nisu mu omogućavala da dobro vidi svoj odraz. On će iskoristiti tehniku rasvetljavanja predmeta koju je najverovatnije savladao za vreme kratkotrajne fotografske prakse. Ovom prilikom, beli peškir poslužiće mu za refleksiju svetla na lice.

Iako sa dosta truda, uspešno je uradio autoportret koji će biti izložen u obližnjoj kafani. Sličnost sa autorovim likom, ali i drugi kvaliteti neće promaći Yonu Baringtonu, čestom gostu lokala. On će mladog Bukovca podstaći da se potpuno posveti slikarstvu. Pun samopouzdanja, Vlaho iznajmljuje sobu i oprema je za potrebe pravog ateljea. Ovaj trenutak zabeležiće foto zapisom koji neće ostati samo uspomena, već i simbilički trenutak prekretnice u umetnikovom životu.

Fotografija, bila ona dokumentarna, ilustrativna ili umetnička, može biti prezentovana u okviru autonomne, zasebne izložbe. To se posebno odnosi na muzejske ustanove koje poseduju veliki broj snimaka kao što je Kuća Bukovac, koja delove svoje kolekcije može predstaviti u okviru različitih tematskih celina. S druge strane, fotografija je, uz predmete iz lične zaostavštine, služila i kao dragoceni dokumentarni materijal. Tako je i sa velikim izložbama čuvenog cavtatskog umetnika na kojima su foto zapisi iz Kuće Bukovac činili značajnu dopunu njegovim slikarskim platnima. Među njima treba pomenuti postavke - „Velika Iza Vlaha Bukovca„ (Beograd, 2013; Novi Sad, 2014), „Slikar Vlaho Bukovac” (Beograd, 2014) i „Vlaho Bukovac - slikarstvo neprolazne lepote„ (Beograd, 2020-21).    

Vrativši se u domovinu, sa željom da slikarske veštine usavrši na nekoj od evropskih akademija, Vlaho Bukovac donosi nekoliko slika, uglavnom portreta. Među njegovim privatnim stvarima naći će se i pokoja fotografija i fotografski album. Na većini snimaka iz albuma su nepoznata lica, od kojih se neka ipak mogu identifikovati. Ističu se četiri fotografije na kojima je sam Vlaho, zamotan u tkaninu koja mu obavija kukove.

Pretpostavlja se da je iskoristio priliku kako bi inscenirao prizore, odnosno pokrete koje će kasnije naslikati. Na snimcima u albumu prepoznaju se likovi žene i muškarca koje nalazimo na slikama s Bukovčeve fotografije gde pozira ispred štafelaja. Na nekima je olovkom iscrtan linijski raster, kako bi se skica portretisane osobe što tačnije prenela na platno. Neke od fotografija u gornjem delu ispod ivice imaju rupu, kao dokaz da su prilikom slikanja bile pričvršćene za štafelaj.

Uporede li se fotografije i slike, Bukovac je uspeo verno da prenese istu pojavnost lika. Na platnima je primetna ukočenost izraza lica, koja se zapaža kao nedostatak portreta nastalih prema fotografskom predlošku. Na poleđini nekih fotografija slikar je zabeležio boju kose, očiju, kao i neke karakteristike koje će mu biti važne tokom slikanja. Treba napomenuti da nisu sve fotografije nastale u San Francisku. Za neke se Bukovac oslonio na veštinu uglednih dubrovačkih fotografa.

Kao što se vidi fotografija je relativno rano ušla u slikarev život i rad. Vlaho nije zazirao da bude ispred kamere, tako da su mnogi radni i porodični trenuci zabeleženi na fotografskom papiru. Foto zapisi poslužiće i za rekonstrukciju prostora u kojima je umetnik živeo i radio (Pariz, Cavtat, Prag). Atmosferu Bukovčevog pariskog ateljea dočaraće izvrsne fotografije Edmonda Benarda. Snimci na kojima je slikar zabeležen tokom odlaska u šumu Fontenblo, takođe su vredna umetnička dela.

Teško bi bilo nabrojati sve značajnije fotografije vezane za Bukovčev život, ali svakako treba istaknuti one na kojima je prikazan dok slika. Bilo da je to rad u pleneru, u ateljeu ispred velikih kompozicija ili tokom izrade portreta osobe koja mu pozira. Na ovim snimcima nalazimo umetnika ozbiljnog, fokusiranog na rad. Na porodičnim fotografijama i onim snimljenim na Akademiji sa studentima, primetićemo blago Bukovčevo lice, lice oca i pedagoga.

Autorka izložbe je kustos Helena Puhara. Postavka će biti otvorena do 23. aprila.

 Siniša Kovačević