INTERVJU: OLIVERA PARLIĆ KARAJANKOVIĆ Put do meke skulpture

Izložba predstavlja nastavak Oliverinih promišljanja medija skulpture kroz dalje testiranje likovnih i oblikovnih karakteristika materijala i njihovih izražajnih kapaciteta da, samostalno ili u sadejstvima pripadajućih vrednosnih atribucija, porekla i namena, budu nosioci misaonih i simboličkih aktivacija uprizorenog. Ovog puta, reč je o autorkinim razmišljanjima na temu izdržljivosti kao merne jedinice otpora (ne)živog sveta intenzitetu vremena i okolnostima.

 Prva asocijacija na skuplturu “kao takvu” često je čvrst materijal i monumentalnost. Kako ste, u tom smislu, razmišljali o “mekoj skulpturi” koja je u središtu vašeg stvaralaštva, odnosno upotrebi specifičnih materijala koje koristite? Gde se nalazilo vaše idejno ili estetsko polazište za ovakav izbor?

– Meka skulptura kao svoje polazište podrazumeva logiku i materijalnost tela u svom bazičnom odnosu između tvrde materije kostiju i mekog mišićnog tkiva. Ako bih pokušala da sažeto odgovorim odakle dolaze ideje za radove, najtačniji odgovor bi bio da je to telesno iskustvo, nešto što je telo “zapamtilo”. U tom smislu i meki materijali i armaturni oslonci čvrstih predmeta jesu najpodesniji za predstavljanje telesnosti u svojim najrazličitijim pojavnostima. Takođe, promenljivost i nepostojanost kao atributi izabranih materijala jesu bliži životu i našem svakodnevnom iskustvu, a to je takođe prostor iz kog dolaze podsticaji za radove.

U opisu izložbe navedeno je da svojstva ovih materijala “omogućavaju poi- gravanje sa samom formom i veću manipulativnost blisku procedurama i postupcima iz svakodnevnog života poput kućnih poslova, radinosti, manuelnih radova, koji se obično pripisuju intimi ženske kulture.” U tom smislu, koliko je za vas i sam odabir materijala deo značenja rada, njegovog misaonog segmenta?

– Svaka skulptorska praksa uvažava material i njegova svojstva kao deo značenja, to je oduvek bilo skulptorsko polazište, dijalog sa odabranim materijalom. U mom slučaju, to nije samo repetoar fizičkih/materijalnih svojstava odabranih materijala, koja omogućavaju određene oblikovne postupke, već oni funkcionišu kao ready made koji uključuje mrežu odnosa i iskustava.

Po čemu su karakteristični novi radovi koje ćete izložiti u Salonu MSU? Da li oni stoje u odnosu kontinuiteta sa vašim prethodnim stvaralaštvom ili ste postavku promišljali zasebno i imajući u vidu nove kontekste?

– Kointinuitet i veze sa ranijim radovima svakako postoje, ali specifičnost ove izložbe jeste promena koja se dešavala u dužem vremenskom periodu, ali je bila intezivna i kao takva, uspostavila je neki, za mene, novi poredak. Govorim o promeni tela i njegovih mogućnosti, koja je za svakog ko se bavi skulptorskim poslom veoma određujuća. Koncept izložbe se menjao, delimično sam odustala od početnih postavki, ali mislim da to iskustvo dele mnogi umetnici. Kad započnete rad na nekoj izložbi, vi zapravo ne znate kako će se to završiti. I to je dobro.

Šta Vas je intrigiralo u razmišljanjima na temu “izdržljivosti kao merne jedinice otpora (ne)živog sveta intenzitetu vremena i okolnostima”, odnosno u “metaforu o nestalnosti, efemer- nosti i privremenosti pojavnog, o neizbežnoj prolaznosti i potrošnosti svega, od materije do značenja”, o čemu govori najavni tekst izložbe, ali i sam njen naziv?

– Prvo se pojavilo iskustvo, zašto ne reći i neka vrsta nemoći, a onda i misao o tome sa čime sam morala da se nosim u nastojanju da obavim onaj fizički deo posla koji prati rad na skulpturi. Oči nisu dobro videle, ruke nisu slušale, snage je ponestalo. Ali to je tek jedan, manji deo  suočavanja koji je koincidirao sa iznenadnim odlascima ljudi koje volite. Takođe, Iična, unutrašnja kriza se poklopila sa produbljenom krizom u kojoj se svet našao. Mislim da svi ljudi imaju takav jedan trenutak u svom životu, pre ili kasnije. Rad na ovoj izložbi pomogao mi je da dublje sagledam sve to, a samim time i da pronađem način da se nosim sa time.

N. Marković