ИНТЕРВЈУ: ОЛИВЕРА ПАРЛИЋ КАРАЈАНКОВИЋ Пут до меке скулптуре

Изложба представља наставак Оливериних промишљања медија скулптуре кроз даље тестирање ликовних и обликовних карактеристика материјала и њихових изражајних капацитета да, самостално или у садејствима припадајућих вредносних атрибуција, порекла и намена, буду носиоци мисаоних и симболичких активација упризореног. Овог пута, реч је о ауторкиним размишљањима на тему издржљивости као мерне јединице отпора (не)живог света интензитету времена и околностима.

 Прва асоцијација на скуплтуру “као такву” често је чврст материјал и монументалност. Како сте, у том смислу, размишљали о “мекој скулптури” која је у средишту вашег стваралаштва, односно употреби специфичних материјала које користите? Где се налазило ваше идејно или естетско полазиште за овакав избор?

– Мека скулптура као своје полазиште подразумева логику и материјалност тела у свом базичном односу између тврде материје костију и меког мишићног ткива. Ако бих покушала да сажето одговорим одакле долазе идеје за радове, најтачнији одговор би био да је то телесно искуство, нешто што је тело “запамтило”. У том смислу и меки материјали и арматурни ослонци чврстих предмета јесу најподеснији за представљање телесности у својим најразличитијим појавностима. Такође, променљивост и непостојаност као атрибути изабраних материјала јесу ближи животу и нашем свакодневном искуству, а то је такође простор из ког долазе подстицаји за радове.

У опису изложбе наведено је да својства ових материјала “омогућавају пои- гравање са самом формом и већу манипулативност блиску процедурама и поступцима из свакодневног живота попут кућних послова, радиности, мануелних радова, који се обично приписују интими женске културе.” У том смислу, колико је за вас и сам одабир материјала део значења рада, његовог мисаоног сегмента?

– Свака скулпторска пракса уважава материал и његова својства као део значења, то је одувек било скулпторско полазиште, дијалог са одабраним материјалом. У мом случају, то није само репетоар физичких/материјалних својстава одабраних материјала, која омогућавају одређене обликовне поступке, већ они функционишу као rеady маде који укључује мрежу односа и искустава.

По чему су карактеристични нови радови које ћете изложити у Салону МСУ? Да ли они стоје у односу континуитета са вашим prеthodnim стваралаштвом или сте поставку промишљали засебно и имајући у виду нове контексте?

– Коинтинуитет и везе са ранијим радовима свакако постоје, али специфичност ове изложбе јесте промена која се дешавала у дужем временском периоду, али је била интезивна и као таква, успоставила је неки, за мене, нови поредак. Говорим о промени тела и његових могућности, која је за сваког ко се бави скулпторским послом веома одређујућа. Концепт изложбе се мењао, делимично сам одустала од почетних поставки, али мислим да то искуство деле многи уметници. Кад започнете рад на некој изложби, ви заправо не знате како ће се то завршити. И то је добро.

Шта Вас је интригирало у размишљањима на тему “издржљивости као мерне јединице отпора (не)живог света интензитету времена и околностима”, односно у “метафору о несталности, ефемер- ности и привремености појавног, о неизбежној пролазности и потрошности свега, од материје до значења”, о чему говори најавни текст изложбе, али и сам њен назив?

– Прво се појавило искуство, зашто не рећи и нека врста немоћи, а онда и мисао о томе са чиме сам морала да се носим у настојању да обавим онај физички део посла који прати рад на скулптури. Очи нису добро виделе, руке нису слушале, снаге је понестало. Али то је тек један, мањи део  суочавања који је коинцидирао са изненадним одласцима људи које волите. Такође, Иична, унутрашња криза се поклопила са продубљеном кризом у којој се свет нашао. Мислим да сви људи имају такав један тренутак у свом животу, пре или касније. Рад на овој изложби помогао ми је да дубље сагледам све то, а самим тиме и да пронађем начин да се носим са тиме.

Н. Марковић