Goran Ibrajter: Zvoni za uzbunu u pozorišnim prilikama u Srbiji
Dramaturg Goran Ibrajter aktuelni je selektor Festivala profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“, koji je upravo u toku, u Narodnom pozorištu Timočke Krajine „Zoran Radmilović“ u Zaječaru.
Budući da je zaposlen u Sterijinom pozorju, pre desetak dana je radio i na najvećem domaćem festivalu, a nije mu strano ni iskustvo organizovanja Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, jer je to radio u prvoj deceniji dvehiljaditih, kao upravnik Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu.
- I kad je Sterijino pozorje u pitanju, i drugi festivali na kojima sam bio aktivno uključen, vraća se jedan segment koji se bio izgubio. A to je ono da su festivali i svojevrsne profesionalne berze. Prisustvovao sam susretima i razgovorima koji se tiču pozorišnih pitanja, pre svega tu mislim na saradnju pozorišta u produkcijskom smislu ili dogovorima za gostovanja. To je dobro, jer smisao festivala jeste i to – priča Ibrajter u pauzi programa na „Joakimu“ koji se ove godine održava 59. put.
Kada se uporedi Sterijino pozorje sa festivalom kao što je „Joakim Vujić“ ili Festivalom profesionalnih pozorišta Vojvodine, Ibrajter izdvaja razlike u lokalnom i regionalnom značaju tih manifestacija. Na Sterijinom pozorju ima i predstava van Srbije, a na druga dva ih nema. Ipak su po njemu sva tri od nacionalnog značaja, jer prevazilaze interes lokalne publike.
- Ono što je bila karakteristika protekle sezone i mog selekcionog perioda u Srbiji jeste smanjena produkcija. Pri tome, nije bilo prelaska kvantiteta u kvalitet. Ove godine je produkcija tanka. Nije to lako i lepo za reći, ali je činjenica sa kojom se moramo suočiti – ocenjuje Ibrajter proteklu sezonu u pozorištima van Vojvodine i Beograda. – Ja razumem finansijsku situaciju, ali došli smo dotle da zvoni za uzbunu.
Što se tiče priče o tematskim okvirima, žanrovskim, stilskim, već je opšte mesto da tu postoji raznovrsnost. Ibrajter ponovo ističe nepostojanje repertoarske politike pozorišta, u okviru koje se može postaviti i pitanje da li pozorišta imaju kapacitete da je vode.
- Od 15 pozorišta koje sam pratio birajući predstave za aktuelni „Joakim“, šest ih je imalo samo jednu premijernu predstavu u sezoni. Tu se ne može govoriti o repertoarskoj politici – kaže Ibrajter. – Ono što je takođe upadljivo, jeste upotreba muzike u pozorišnoj umetnosti. Koliko god se elementi vizuelnog „potiskuju“ kroz minimalistička rešenja, toliko je muzika izbila u prvi plan. To bi moglo da se okarakteriše više kao kuriozitet.
Ibrajter nije od onih koji misli da imamo previše festivala. Bitna su mu ta zbivanja zato što ljudi uglavnom ne putuju u druge sredine da gledaju kakve su tamo pozorišne predstave. Takođe, nema više redovnih gostovanja i razmena.
- Kad se sagledava sam čin organizacije festivala, nema tu velikih razlika. Produkcija južno od Save i Dunava je u poslednjem periodu doživela neku vrstu eksplozije. Nema više uloge plejmejkera u Vojvodini, kao što je to bilo ranije. Sećam se kad je Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije prihvatila neka pravila organizovanja festivala, uvođenja selekcionog procesa, upravo po uzoru na Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine. Bili su to dobri potezi baš zbog toga što se tako omogućila veća koncentracija kvaliteta. Pamtim međutim i dvonedeljne festivalske susrete, koji su bili potpuno obesmišljeni, jer pozorišta nisu imala ni dovoljno publike za tako glomazne manifestacije, niti se u ogromnom rasponu kvaliteta tako moglo razlikovati ono što je bilo zaista vredno u umetničkom smislu.
Na pitanje šta izdvaja centre čija su pozorišta i njihove predstave našle svoj put do selekcije, Ibrajter navodi primer Niša koji je imao značajnu i dobru produkciju. Užičko pozorište, pak, imalo je samo jednu predstavu, pa se ipak našlo na festivalu, tako da se najpre može govoriti o nedostatku kontinuiteta u radu domaćih pozorišta:
- Stalno imamo te amplitude, iskoke, pa padove. Kraljevačko pozorište je prošle godine imalo tri značajne predstave, od kojih je jedna bila čak i na Pozorju, a ove godine je spalo na samo jedan projekat. Ne mogu da rastumačim do kraja razloge zašto se to tako dešava. Da bi pozorišta držala kontinuitet, morala bi imati konstantnu finansijsku podršku i jasnu repertoarsku politiku.
Tekst i foto: I. Burić