Горан Ибрајтер: Звони за узбуну у позоришним приликама у Србији

Будући да је запослен у Стеријином позорју, пре десетак дана је радио и на највећем домаћем фестивалу, а није му страно ни искуство организовања Фестивала професионалних позоришта Војводине, јер је то радио у првој деценији двехиљадитих, као управник Народног позоришта „Тоша Јовановић“ у Зрењанину. 

- И кад је Стеријино позорје у питању, и други фестивали на којима сам био активно укључен, враћа се један сегмент који се био изгубио. А то је оно да су фестивали и својеврсне професионалне берзе. Присуствовао сам сусретима и разговорима који се тичу позоришних питања, пре свега ту мислим на сарадњу позоришта у продукцијском смислу или договорима за гостовања. То је добро, јер смисао фестивала јесте и то – прича Ибрајтер у паузи програма на „Јоакиму“ који се ове године одржава 59. пут.

Када се упореди Стеријино позорје са фестивалом као што је „Јоаким Вујић“ или Фестивалом професионалних позоришта Војводине, Ибрајтер издваја разлике у локалном и регионалном значају тих манифестација. На Стеријином позорју има и представа ван Србије, а на друга два их нема. Ипак су по њему сва три од националног значаја, јер превазилазе интерес локалне публике.

- Оно што је била карактеристика протекле сезоне и мог селекционог периода у Србији јесте смањена продукција. При томе, није било преласка квантитета у квалитет. Ове године је продукција танка. Није то лако и лепо за рећи, али је чињеница са којом се морамо суочити – оцењује Ибрајтер протеклу сезону у позориштима ван Војводине и Београда. – Ја разумем финансијску ситуацију, али дошли смо дотле да звони за узбуну.

Што се тиче приче о тематским оквирима, жанровским, стилским, већ је опште место да ту постоји разноврсност. Ибрајтер поново истиче непостојање репертоарске политике позоришта, у оквиру које се може поставити и питање да ли позоришта имају капацитете да је воде.

- Од 15 позоришта које сам пратио бирајући представе за актуелни „Јоаким“, шест их је имало само једну премијерну представу у сезони. Ту се не може говорити о репертоарској политици – каже Ибрајтер. – Оно што је такође упадљиво, јесте употреба музике у позоришној уметности. Колико год се елементи визуелног „потискују“ кроз минималистичка решења, толико је музика избила у први план. То би могло да се окарактерише више као куриозитет.

Ибрајтер није од оних који мисли да имамо превише фестивала. Битна су му та збивања зато што људи углавном не путују у друге средине да гледају какве су тамо позоришне представе. Такође, нема више редовних гостовања и размена.

- Кад се сагледава сам чин организације фестивала, нема ту великих разлика. Продукција јужно од Саве и Дунава је у последњем периоду доживела неку врсту експлозије. Нема више улоге плејмејкера у Војводини, као што је то било раније. Сећам се кад је Заједница професионалних позоришта Србије прихватила нека правила организовања фестивала, увођења селекционог процеса, управо по узору на Фестивал професионалних позоришта Војводине. Били су то добри потези баш због тога што се тако омогућила већа концентрација квалитета. Памтим међутим и двонедељне фестивалске сусрете, који су били потпуно обесмишљени, јер позоришта нису имала ни довољно публике за тако гломазне манифестације, нити се у огромном распону квалитета тако могло разликовати оно што је било заиста вредно у уметничком смислу.

На питање шта издваја центре чија су позоришта и њихове представе нашле свој пут до селекције, Ибрајтер наводи пример Ниша који је имао значајну и добру продукцију. Ужичко позориште, пак, имало је само једну представу, па се ипак нашло на фестивалу, тако да се најпре може говорити о недостатку континуитета у раду домаћих позоришта:

- Стално имамо те амплитуде, искоке, па падове. Краљевачко позориште је прошле године имало три значајне представе, од којих је једна била чак и на Позорју, а ове године је спало на само један пројекат. Не могу да растумачим до краја разлоге зашто се то тако дешава. Да би позоришта држала континуитет, морала би имати константну финансијску подршку и јасну репертоарску политику.

Текст и фото: И. Бурић