DNEVNIK SAZNAJE: Razrešena velika tajna vinove loze – Slike grožđa Svetog Rafaila vraćaju se u Srbiju

I onda, kada se umetnička, crkvena i naučna javnost najmanje nadala, dvema od tri njegove slike s prikazom sorti vinove loze koje su se uzgajale u Timočkoj krajini početkom 20. veka, ušlo se u trag na, najblaže rečeno, vrlo neobičan način.

Slike je u vreme kada je bio sabrat manastira Bukovo u negotinskom kraju, 1907. godine naslikao Rafailo Momčilović za potrebe obimnog ampelografskog dela - leksikona vinogradarstva koji su pokrenuli francuski profesor vinogradarstva i svetski stručnjak za vinogradarstvo Pjer Vijala i njegov kolega Viktor Vermorel, u kom su hteli da objedine dotadašnja znanja o svim poznatim sortama vinove loze diljem zemaljske kugle.

Zadatak, tada jeromonaha Rafaila, bio je da prikaže skadarku, bagrinu i plovdinu, dok je nešto ranije njegov učitelj crtanja Kiril Kutnik naslikao prokupac, začinak i smederevku.

Uz detaljan opis i podatke trebalo je da slike posluže kao ilustracija. Direktor Škole za vinodelje i voćarstvo koja je delovala na manastirskom imanju Pavle Todorić poslao je svih šest slika u Pariz, međutim, one ne samo što se nisu našle ni u jednom tomu Vijaline „Ampelografije”, nego im se u Gradu svetlosti izgubio svaki trag. Sve do prošle godine, kada je Rafailove slike skadarke i bele sorte grožđa za koju nije utvrđeno o kojoj vrsti je reč, na aukciji slučajno kupila naša sunarodnica rodom iz Negotina, koja sa suprugom Novosađaninom i decom živi u Belgiji.

– Kupili smo ih prošle godine igrom slučaja - kaže za „Dnevnik" ova Negotinka, ne želeći da njeno i ime supruga budu objavljeni jer smatra da u čitavom njihovom poduhvatu koji sledi, akcenat treba da bude na slikama. - Bavimo se poslovima koji nemaju veze sa umetnošću, ali smo veliki ljubitelji i umetnosti.  Iako smo odlučili da ne kupujemo više slike, na pauzi između dva poslovna sastanka pogledala sam šta aukcijske kuće imaju u ponudi, i na sajtu jedne, koji inače ne otvaram često i iz druge je zemlje,  ugledala sam ta dva dela ne znajući ništa o njima niti o autoru. Moram priznati da sam pogledom prešla preko njih, ali sam se iz meni nepoznatih razloga stalno vraćala. Kada sam pogledala na internetu ko je Rafailo Momčilović, slike su za mene dobile sasvim drugi značaj i vrednost. Od tog trenutka počinjem da otkrivam niz podataka meni bitnih,  koji deluju kao slučajnost, ali kada bolje razmislim, shvatam da je to više od puke slučajnosti. Po želji patrijarha Pavla, Rafailo Momčilović je proglašen za sveštenomučenika, a ja sam rođena na dan za koji je upisan u kalendar kao svetac! To je bila samo jedna u nizu slučajnosti. 

Kada su slike stigle u njihov dom, otpočelo je istraživanje, i onda je ovaj bračni par otkrio i druge neverovatne podatke, koji su ih naveli da donesu odluku da platna vrate u Srbiju. 

– Saznali smo da su nastale ni manje ni više nego u manastiru Bukovo na kilometar i po od Negotina, u kom su se venčali moji roditelji, a ja u njega odlazila kao dete i moglo bi se reći da sam odrastala uz njega.  U njemu je kršten i naš najstariji sin  – priča naša sagovornica. – To je bilo za mene neverovatno otkriće. Doznali smo to iz članka „Misterija prvih slika koje ilustruju srpske lokalne sorte vinove loze" istoričara Aleksandra Fotića, objavljenog na portalu Vinopedija. Da nije bilo tog teksta, mi ne bismo ni znali šta smo kupili. Neverovatna slučajnost je da su slike nastale na mestu koje za mene ima ogroman značaj. Stupili smo u kontakt sa gospodinom Fotićem, koji je bio veoma iznenađen i puno se obradovao. Mi smo slike doneli u Srbiju i rešili da tamo i ostanu. Bile su u našem domu, bilo ih je lepo gledati svakoga dana, ali smo muž i ja odlučili da ih odnesemo u domovinu da ih gledaju i drugi ljudi, a ne samo mi.

Neobičnostima u ovom slučaju nikad kraja. Ispostavilo se kada je kolegama u Belgiji pričala kakve slike je kupila, da joj je bliska saradnica Francuskinja dr Nedin Vermorel iz porodice autora izložbe i ampelografskog leksikona za koji je Rafailo Momčilović slikao tri srpske sorte grožđa. Prenos slika u Srbiju bio je vrlo zahtevan zadatak koji je, između ostalog, iziskivao pribavljanje brojne dokumentacije da bi smela da ih iznese iz zemlje članice EU.

- Mogla sam avionom da ih donesem, ali sam morala da kupim dve avionske karte, jednu za mene, a drugu za slike, jer nisam smela u prtljažnik da ih ostavim bojeći se da se ne izgube - priča naša sagovornica. - Puno su nam pomogli ljudi iz Narodnog muzeja savetima kako ih bezbedno doneti, spremiti administrativno i fizički. Međutim, nisu bile spremne za izlaganje u Galeriji SANU u Beogradu početkom novembra povodom izložbe „Vinski letopis Srbije", čiji je jedan od autora i Aleksandar Fotić.

Sagovornica „Dnevnika” dodaje da joj je posebna želja bila da prvo prođu kroz kapiju manastira Bukovo, gde su stvorene, a odatle će, po svemu sudeći, nastaviti da gostuju po tom kraju. A povoda ima mnogo. Dogodine se, recimo, obeležava 190 godina Eparhije timočke, pa devet decenija negotinskog muzeja... Slike su, inače, stigle u Srbiju u oktobru ove godine. Nalaze se u Narodnom muzeju u Beogradu na konzervaciji, koja je bila neophodna s obzirom na protok vremena.  

– U muzeju su svi bili predusretljivi, rekli su nam od kakvog su značaja za Srbiju u umetničkom smislu, ali one su pođednako važne i za crkvu i vinogradarstvo Srbije. Na njima su  naslikane autohtone sorte grožđa kakve su bile pre 120 godina. Grožđe kroz genetske modifikacije može da se menja, a slike pružaju predstavu kako su izgledale pre više od veka. One  su Božijim proviđenjem dospele u naše ruke i iz naših ruku će stići tamo gde su nastale. I dalje mi je najčudnije da ih kupim baš ja, kojoj Bukovo i ceo kraj neverovatno mnogo znači. Veoma smo srećni što je tako...   

Gest naše sagovornice da slike vrati u Srbiju, u prvom redu u svetinju Bukovo,  naišao je na lep prijem kod episkopa timočkog Ilariona, koji za naš list kaže da ovu Negotinku poznaje blizu trideset godina, kao i njene roditelje – majku Aleksandru i pokojnog oca Tomislava.

- Njen sadašnji potez i postupak, kao i želja i namera da se nedavno zaista čudesnim promislom Božijim otkrivene slike Sv. sveštenomučenika Rafaila Šišatovačkog (Momčilovića) prikažu, nakon konzervacije, u Srbiji, a najpre u manastiru Bukovo, uopšte me ne iznenađuje - kaže nam vladika Ilarion. - Naprotiv, ovaj postupak samo svedoči i potvrđuje njeno i porodično duboko ukorenjeno patriotsko osećanje, kao i duhovno, pravoslavno, predanjsko utvrđenje u veri. Osim toga, možda je u ovom kontekstu pođednako važan i njen lokal-patriotizam i lična vezanost za manastir Bukovo, u kome je još kao dete doživela mnogo lepih i nezaboravnih trenutaka. O svemu ovome imao sam priliku da slušam neposredno od nje same, ali i njenih roditelja. Zaista, nije se desio ni susret ni kontakt, a da se nije spomenuo Negotin i manastir Bukovo. Razumevajući iz svoje perspektive ovakvu i ovoliku njenu ljubav prema svom zavičaju, zaista se divim Božijem promislu i daru, kojim je Gospod blagoslovio svoju vernu sluškinju ovakvim blagoslovom, da upravo ona, pokrenuta neodoljivim nadahnućem sviše, o čemu mi je lično posvedočila, u dalekoj „tuđini“ pronađe nešto ovako vredno, a gotovo od svih zaboravljeno.

Vladika Ilarion napominje da se ovim pronalaskom otvara i nova epoha u manastirskoj istoriji, a koja nažalost nije dovoljno dokumentovana niti poznata. Sa druge strane, kaže vladika, velika je radost koju donosi činjenica da je neko ko se kasnije posvetio najvećom žrtvom mučeništva boravio i stvarao u tom manastiru.

Na izložbi „Vinski letopis Srbije" u Beogradu zasluženu pažnju dobila je i Poljoprivredna škola Bukovo, nekadašnja škola za vinodeljstvo i voćarstvo. Osnovao ju je 1887. godine manastir Bukovo. Po rečima episkopa timočkog Ilariona,  četiri godine kasnije, prepoznavši potencijal i potrebu ovakve škole, država preuzima školu i na njoj gradi prvu prosvetno-obrazovnu ustanovu u Srbiji te vrste.

–  U to vreme nekoliko nastavnika u školi bili su upravo obrazovani monasi iz manastira Bukovo. Ovakva dobra i uspešna saradnja nastavila se sve do posle Drugog svetskog rata, kada je manastiru komunistička vlast oduzela gotovo celokupno imanje, čime je i opstanak manastira doveden u veoma težak položaj. Saradnja je počela da se obnavlja tek kada je bezbožna vlast počela da silazi sa društveno političke scene. Danas je na manastirskom imanju zasađeno novih vinograda na površini od 14 hektara, a od toga manastir neposredno održava sedam. Vinarstvo je obnovljeno 2006/07. godine prvom proizvodnjom vina od kupljenog grožđa i prvim pečenjem šljivove prepečenice, a vinogradarstvo 2009, kada su na manastirskom imanju zasađene prve sadnice autohtone sorte crne tamjanike, preuzete iz matičnog vinograda upravo iz poljoprivredne škole Bukovo - kaže vladika Ilarion.

Zorica Milosavljević