Bojana Kovačević Petrović: Ne može kompjuter da prevodi Andrića

Međutim, većina onih koji se prevođenjem ozbiljno bave, prećutno će se složiti da nema tih para koje su dovoljne za sve što se ulaže u jedan valjan prevod sa srpskog: od obrazovanja, višegodišnjeg iskustva, entuzijazma, sve do spisateljskog talenta. A takvi prevodi, s druge strane, bili su i biće jako potrebni, što shvataju države, i velike i one male, i zato izdvajaju novčane stimulacije.

I naša država je ovih dana objavila Konkurs za sufinansiranje projekata u oblasti prevođenja reprezentativnih dela srpske književnosti u inostranstvu u 2023. No, docent na Odseku za italijanske i iberoameričke studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu dr Bojana Kovačević Petrović, ujedno i prevodilac, i jedan od inicijatora da se uvede odsek za hispansku kulturu i jezik na ovom fakultetu, za šta je i dobila Orden Izabele Katoličke Kraljevine Španije, ipak kaže da mi kao država premalo ulažemo u takve prevode, što se potvrđuje u poređenju sa drugim zemljama.

Na osnovu mnogih kontakata sa prevodiocima iz drugih zemalja, koji su takođe istovremeno i univerzitetski profesori, Bojana Kovačević Petrović ukazuje da je ogromna razlika u procentu koji njihove države ulažu u prevode nacionalne književnosti na strane jezike. Kao primer pominje Mađarsku, koja je napravila projekat i njime obuhvatila detaljnu bazu podataka i veb-sajt o prevodima mađarskih dela na sve strane jezike, i dodaje da taj projekat traje već godinama, i da se ti prevodi izuzetno stimulišu. Pritom ona ističe da je dvostruko, pa i trostruko teže prevoditi sa maternjeg na strani jezik, i što to, takoreći, nijedan prevodilac ne može da radi sam, bez pomoći stručnjaka kojoj je jezik, na koji se prevodi, maternji.

Orden Izabele Katoličke Kraljevine Španije

Orden Izabele Katoličke je najviše priznanje koje Kraljevina Španija dodeljuje Špancima i strancima, za doprinos u širenju jezika i hispanske kulture. U našoj zemlji je dodeljen četvrti put, upravo Bojani Kovačević Petrović.

- Motiv je bio osnivanje odseka, odnosno programa španskog jezika i kulture u Novom Sadu, ali je taj orden obuhvatio i sve što sam generalo učinila za španski jezik tokom svoje sada već jako duge karijere. To je zaista najveće priznanje koje neki stučnjak za špansku, jezik, književnost, kulturu, može da dobije, a da je na tako visokom nivou. Mislim da je sadašnji ambasador Španije u Srbiji Raul Bartolome Molina prepoznao sve što sam do sada uradila, a nekako imala sam sreću da me prati, zato što smo dosta događaja realizovali zajedno, on je u više navrata bio gost ovde kod nas na Filozofskom fakultetu i pritom je učestvovao u projektu u Zrenjaninu, kada je na scenu postavljena predstava „Dečko iz poslednje klupe" u mom prevodu i bio je oduševljen tom predstavom i rekao da je ta predstava prevazišla sva njegova očekivanja. Taj orden je dragocen ne samo za mene, nego i za naš odsek i Filozofski fakultet, za Novi Sad, Zrenjanin ...

- Niko od nas, koliko god da se bavimo nekim jezikom, ne može da zna jezičke nijanse toliko dobro, da može da prenese u potpunosti, odnosno na zadovoljavajući način, naše vrlo raznorodne, leksički bogate knjige, na strane jezike. To zahteva dodatnu količinu novca, ako govorimo o novcu kao o jednoj od stimulacija. S druge strane, nema tog novca koji može istinski da plati neki prevod. Niko od nas ne prevodi da bi zaradio novac. Znači, svi mi imamo jedan dobronameran, humanistički, u najpozitivnijem smislu nacionalistički poriv od kojeg polazimo kada nešto prevodimo. Naša elementarna ideja jeste da delo koje prevedemo – neko tamo negde u belom svetu čita. Nažalost, prevođenje kao takvo nije dovoljno prepoznato u našem društvu, zapravo u mnogim društvima, ali u našem je to zaista veoma uočljivo. Ja se sa tim srećem ne samo kao književni prevodilac, čak bih rekla da je književni prevod više poštovan od drugih prevoda, nego i kao sudski prevodilac - kaže Bojana Kovačević Petrović.

Mi generalno nemamo prevodilačke škole, dodaje naša sagovornica, i zato je svaka vrsta razgovora, radionice, dobra, jer osvešćuje mlade ljude. Upravo s njima Bojana Kovačević Petrović puno radi, jer smatra da im treba pružiti šansu da se opredele za prevođenje. Nekima je za to potrebno više vremena, zato što je vreme i prostor u kojem živimo naprosto drugačiji nego ranije, a u prevođenju je neophodno lično ulaganje, jer se niko, kako podseća, ne rađa kao prevodilac, već svako to postaje radom. U štampi je, inače, knjiga Bojane Kovačević Petrović o prevođenju, koju će uskoro objaviti Kulturni centar Novog Sada, pod nazivom „Nevidljiva harmonija – ogledi o prevođenju i književnosti“. Prvi deo knjige te posvećen je teoriji, a drugi govori o njenim prevodilačkim iskustvima.

- Naprosto, nije lako, uopšte nije lako prevoditi sa srpskog na drugi jezik, a da ne kažem da treba paralelno s tim zarađivati za svakodnevni život, odgovoriti na potrebe porodice i društva... Na kraju krajeva, nijedan prevod, recimo sa srpskog na španski, zaista ne može biti dovoljno plaćen, i ne može da se uporedi honorar, čak i subvencionisan, zato što mi za prevode u drugom smeru ipak dobijamo novac od stranih fondacija i ministarstava, u našem slučaju su to Španija, Meksiko i Argentina. Evo sada prvi put i Čile, koji je prepoznao kao važno da se njihova literatura prevede na srpski jezik, što je dragoceno, jer smo mi mala zemlja, mali jezik. S druge strane, treba imati u vidu čitavu tu mašineriju koja jede pare. Danas je producirati i objaviti jednu knjigu skuplje nego ikada, ne samo kod nas. Sve je poskupelo, od štampe, do bilo kakve vrste usluga, izuzev prevodilačkih honorara – ističe Bojana Kovačević Petrović.

Iberoameričke studije u Novom Sadu

O samom osnivanju Odseka za iberoameričke studije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji je objedinjem sa italijanskim odsekom , Bojana Kovačević Petrović kaže da je na mahove sve to delovalo kao nemoguća misija, ali i da je pre osam i po godina došla na fakultet s tom idejom da Novom Sadu trebaju studije španskog jezika, jer je trenutno drugi jezik u svetu, i govori ga 500 miliona ljudi.

- Ja sam smatrala da je to moja životna misija u neku ruku, i ono što je najvažnije imala sam sa kim to da uradim. Moje kolege sa Filozofskog fakulteta, profesori španskog jezika, književnosti i kulture su osobe koje dele taj stav i koje su istinski stručnjaci u tom poslu i imamo prilično mladu ekipu koja jako dobro radi svoj posao. Naša dekanica Ivana Živančević Sekeruš je tu odigrala ogromnu ulogu jer je to sve prepoznala i podržala – napominje Bojana Kovačević Petrović.

Nakon kapitalne knjige „Istorija Meksika“ u izdanju Akademske knjige, koja je, kako navodi, najteži poduhvat u kojem je učestvovala, i koji je okupio više prevodilaca – a zanimljivo je da je to trenutno jedan od najčitanijih naslova ovog izdavača – Bojana Kovačević Petrović sada završava prevod na srpski poslednjeg romana Santiaga Ronkaljola, peruanskog pisca koji je bio gost kod nas čak dva puta, na Prozefestu 2017, i na Sajmu knjiga u Beogradu 2018.

- Ta knjiga je deo edicije koja ima pet knjiga, i koju jedva čekam da najavim. Negde 1985. godine su Dalibor Soldatić i Branko Anđić objavili dva kola, koja su se zvala Hispanoamerički roman. Tu je bilo objavljeno deset romana koji su oličavali bum latinoameričke književnosti. Kao večiti, i dušom i telom, hispanista, stalno sam priželjkivala da se Anđić i Soldatić ponovo nađu, i naprave neko treće kolo, i to se sada dešava. Dakle, treće kolo, toliko godina kasnije, biće objavljeno u Akademskoj knjizi kao Novi hispanoamerički roman 21.veka, i mi sad prevodimo pet savremenih autora, da pokažemo kakav je to novi hispanoamerički roman. Nije bum, ali je u svakom slučaju nova ekspanzija latinoameričke književnosti koja zapravo nikad nije jenjavala, jer u međuvremenu je toliko pisaca, dela, briljantnih tekstova objavljeno, o kojima mi realno baš ne znamo mnogo. Oni su napravili, uz moju malu pomoć, jedan izbor, i sada nas petoro prevodilaca prevodimo te knjige koje će biti objavljene do sajma. Havijer Velasko je Meksikanac kojeg prevodi Dalibor Soldatić, Rikardo Pilja je Argentinac kojeg prevodi Branko Anđić, Ena Lusija Portela je Kubanka koju prevodi Dragana Bajić, Santiago Ronkaljolo je Peruanac kojeg prevodim ja, i peti je Huan Gabrijel Vaskes iz Kolumbije kojeg prevodi Snežana Jovanović – najavljuje Bojana Kovačević Petrović.

N. Pejčić