Бојана Ковачевић Петровић: Не може компјутер да преводи Андрића

Међутим, већина оних који се превођењем озбиљно баве, прећутно ће се сложити да нема тих пара које су довољне за све што се улаже у један ваљан превод са српског: од образовања, вишегодишњег искуства, ентузијазма, све до списатељског талента. А такви преводи, с друге стране, били су и биће јако потребни, што схватају државе, и велике и оне мале, и зато издвајају новчане стимулације.

И наша држава је ових дана објавила Конкурс за суфинансирање пројеката у области превођења репрезентативних дела српске књижевности у иностранству у 2023. Но, доцент на Одсеку за италијанске и ибероамеричке студије Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду др Бојана Ковачевић Петровић, уједно и преводилац, и један од иницијатора да се уведе одсек за хиспанску културу и језик на овом факултету, за шта је и добила Орден Изабеле Католичке Краљевине Шпаније, ипак каже да ми као држава премало улажемо у такве преводе, што се потврђује у поређењу са другим земљама.

На основу многих контаката са преводиоцима из других земаља, који су такође истовремено и универзитетски професори, Бојана Ковачевић Петровић указује да је огромна разлика у проценту који њихове државе улажу у преводе националне књижевности на стране језике. Као пример помиње Мађарску, која је направила пројекат и њиме обухватила детаљну базу података и веб-сајт о преводима мађарских дела на све стране језике, и додаје да тај пројекат траје већ годинама, и да се ти преводи изузетно стимулишу. Притом она истиче да је двоструко, па и троструко теже преводити са матерњег на страни језик, и што то, такорећи, ниједан преводилац не може да ради сам, без помоћи стручњака којој је језик, на који се преводи, матерњи.

Орден Изабеле Католичке Краљевине Шпаније

Орден Изабеле Католичке је највише признање које Краљевина Шпанија додељује Шпанцима и странцима, за допринос у ширењу језика и хиспанске културе. У нашој земљи је додељен четврти пут, управо Бојани Ковачевић Петровић.

- Мотив је био оснивање одсека, односно програма шпанског језика и културе у Новом Саду, али је тај орден обухватио и све што сам генерало учинила за шпански језик током своје сада већ јако дуге каријере. То је заиста највеће признање које неки стучњак за шпанску, језик, књижевност, културу, може да добије, а да је на тако високом нивоу. Мислим да је садашњи амбасадор Шпаније у Србији Раул Бартоломе Молина препознао све што сам до сада урадила, а некако имала сам срећу да ме прати, зато што смо доста догађаја реализовали заједно, он је у више наврата био гост овде код нас на Филозофском факултету и притом је учествовао у пројекту у Зрењанину, када је на сцену постављена представа „Дечко из последње клупе" у мом преводу и био је одушевљен том представом и рекао да је та представа превазишла сва његова очекивања. Тај орден је драгоцен не само за мене, него и за наш одсек и Филозофски факултет, за Нови Сад, Зрењанин ...

- Нико од нас, колико год да се бавимо неким језиком, не може да зна језичке нијансе толико добро, да може да пренесе у потпуности, односно на задовољавајући начин, наше врло разнородне, лексички богате књиге, на стране језике. То захтева додатну количину новца, ако говоримо о новцу као о једној од стимулација. С друге стране, нема тог новца који може истински да плати неки превод. Нико од нас не преводи да би зарадио новац. Значи, сви ми имамо један добронамеран, хуманистички, у најпозитивнијем смислу националистички порив од којег полазимо када нешто преводимо. Наша елементарна идеја јесте да дело које преведемо – неко тамо негде у белом свету чита. Нажалост, превођење као такво није довољно препознато у нашем друштву, заправо у многим друштвима, али у нашем је то заиста веома уочљиво. Ја се са тим срећем не само као књижевни преводилац, чак бих рекла да је књижевни превод више поштован од других превода, него и као судски преводилац - каже Бојана Ковачевић Петровић.

Ми генерално немамо преводилачке школе, додаје наша саговорница, и зато је свака врста разговора, радионице, добра, јер освешћује младе људе. Управо с њима Бојана Ковачевић Петровић пуно ради, јер сматра да им треба пружити шансу да се определе за превођење. Некима је за то потребно више времена, зато што је време и простор у којем живимо напросто другачији него раније, а у превођењу је неопходно лично улагање, јер се нико, како подсећа, не рађа као преводилац, већ свако то постаје радом. У штампи је, иначе, књига Бојане Ковачевић Петровић о превођењу, коју ће ускоро објавити Културни центар Новог Сада, под називом „Невидљива хармонија – огледи о превођењу и књижевности“. Први део књиге те посвећен је теорији, а други говори о њеним преводилачким искуствима.

- Напросто, није лако, уопште није лако преводити са српског на други језик, а да не кажем да треба паралелно с тим зарађивати за свакодневни живот, одговорити на потребе породице и друштва... На крају крајева, ниједан превод, рецимо са српског на шпански, заиста не може бити довољно плаћен, и не може да се упореди хонорар, чак и субвенционисан, зато што ми за преводе у другом смеру ипак добијамо новац од страних фондација и министарстава, у нашем случају су то Шпанија, Мексико и Аргентина. Ево сада први пут и Чиле, који је препознао као важно да се њихова литература преведе на српски језик, што је драгоцено, јер смо ми мала земља, мали језик. С друге стране, треба имати у виду читаву ту машинерију која једе паре. Данас је продуцирати и објавити једну књигу скупље него икада, не само код нас. Све је поскупело, од штампе, до било какве врсте услуга, изузев преводилачких хонорара – истиче Бојана Ковачевић Петровић.

Ибероамеричке студије у Новом Саду

О самом оснивању Одсека за ибероамеричке студије на Филозофском факултету у Новом Саду, који је обједињем са италијанским одсеком , Бојана Ковачевић Петровић каже да је на махове све то деловало као немогућа мисија, али и да је пре осам и по година дошла на факултет с том идејом да Новом Саду требају студије шпанског језика, јер је тренутно други језик у свету, и говори га 500 милиона људи.

- Ја сам сматрала да је то моја животна мисија у неку руку, и оно што је најважније имала сам са ким то да урадим. Моје колеге са Филозофског факултета, професори шпанског језика, књижевности и културе су особе које деле тај став и које су истински стручњаци у том послу и имамо прилично младу екипу која јако добро ради свој посао. Наша деканица Ивана Живанчевић Секеруш је ту одиграла огромну улогу јер је то све препознала и подржала – напомиње Бојана Ковачевић Петровић.

Након капиталне књиге „Историја Мексика“ у издању Академске књиге, која је, како наводи, најтежи подухват у којем је учествовала, и који је окупио више преводилаца – а занимљиво је да је то тренутно један од најчитанијих наслова овог издавача – Бојана Ковачевић Петровић сада завршава превод на српски последњег романа Сантиага Ронкаљола, перуанског писца који је био гост код нас чак два пута, на Прозефесту 2017, и на Сајму књига у Београду 2018.

- Та књига је део едиције која има пет књига, и коју једва чекам да најавим. Негде 1985. године су Далибор Солдатић и Бранко Анђић објавили два кола, која су се звала Хиспаноамерички роман. Ту је било објављено десет романа који су оличавали бум латиноамеричке књижевности. Као вечити, и душом и телом, хиспаниста, стално сам прижељкивала да се Анђић и Солдатић поново нађу, и направе неко треће коло, и то се сада дешава. Дакле, треће коло, толико година касније, биће објављено у Академској књизи као Нови хиспаноамерички роман 21.века, и ми сад преводимо пет савремених аутора, да покажемо какав је то нови хиспаноамерички роман. Није бум, али је у сваком случају нова експанзија латиноамеричке књижевности која заправо никад није јењавала, јер у међувремену је толико писаца, дела, бриљантних текстова објављено, о којима ми реално баш не знамо много. Они су направили, уз моју малу помоћ, један избор, и сада нас петоро преводилаца преводимо те књиге које ће бити објављене до сајма. Хавијер Веласко је Мексиканац којег преводи Далибор Солдатић, Рикардо Пиља је Аргентинац којег преводи Бранко Анђић, Ена Лусија Портела је Кубанка коју преводи Драгана Бајић, Сантиаго Ронкаљоло је Перуанац којег преводим ја, и пети је Хуан Габријел Васкес из Колумбије којег преводи Снежана Јовановић – најављује Бојана Ковачевић Петровић.

Н. Пејчић