Biljana Mickov, kulturulog: Profesionalizam pre elitizma

Njeni radovi su objavljivani u Barseloni, Velikoj Britaniji, Francuskoj, Kini i Srbiji. Učestvovala je u projektu „European Expert Network on Culture”, a autor i urednik je knjiga za izdavačku kuću Routledge publishing iz Londona, L’Harmattan iz Pariza, i Renmin Univerzity Press iz Pekinga. Njena doktorska disertacija nominovana je za nagradu na Univerzitetu Sorbona u 2022. godini. Izabrana je za eksperta Saveta Evrope za kulturu u periodu 2022–2026. Istovremeno je i profesor je na elitnoj KEDGE art school u Parizu... 

 U domaćem okruženju, gde se na kulturu gleda uglavnom kao na trošak, neobično zvuči kada se govori o njenom inovativnom potencijalu, što je upravo jedan od fokusa Vaše knjige „The Cultural Sector and Sustainable Economic Development: Innovation and th4 Creative Economy in European Cities offers “?

– Knjiga govori o održivosti sistema, pa u tom kontekstu ne možemo više gledati na kulturu kao na trošak. Kultura je stub razvoja i mora biti sastavni deo razvojnih procesa našeg društva. Kulturna politka, koja se donosi na nivou Republike, to jasno podrazumeva. Druga je stvar što mi ne možemo da prihvatimo promene u tom smlislu. Dakle, u knjizu su jasno pokriveni i istražene neke od naših institucija i vidno je kako one korespondiraju sa ostalim institucijama u Evropi. Manje više situacija je slična u centralnoj i istočnoj Evropi, sa velikom razlikom u odnosu na razvojne procese u Francuskoj i Španiji, ali takođe ne mogu reći da mi nismo izvor inovacija pa i održivog razvoja ako pogledamo neke od naših NVO koji se bave artom i kulturom. U tom smislu potrebno je implementirati stvari i zaista graditi taj stub. Jednostavno, nema više elitizma nego profesionalizma. Pojedinac ne znači ništa ako se ne radi na širem razvoju. To je jedan od naših problema.

Jedva smo se navikli na termin „inovativni ekosistem”, a Vi nam predočavate „kulturni ekosistem”, koji je pri tome još i održiv. Da li se radi samo o teorijskom konceptu, ili je on realno ostvariv i u praksi ?

– Naravno da jeste. Vidite, mi u Novom Sadu smo za vreme godine u kojoj smo nosili titulu Evropske prestonice kulture ustanovili jači kulturni ekosistem koga sada treba kontinuirano razvijati i nadograđivati. To je odličan primer, jer kulturni ekosistem omogućava građanima bolji život u svakom smislu. A održivost zavisi od toga kako ga sprovodimo i koliko vodimo računa o njemu. I to nije samo uslovljeno finansiskim sredstvima nego izbalansiranošću sistema na nivou gradova.

Među važnim aspektima knjige „The Cultural Sector” svakako su i analize priznatih savremenih teoretičara koji posmatraju prakse razvijenih evropskih gradova kao modele i smernice za sredine poput naše. Na sličnom fonu su i pojedini prilozi u zborniku koji ste priredili „Budućnost kulture“, gde se, između ostalog, procena i vrednovanje kulturnih projekata temelji na iskustvima internacionalnih organizacija, univerziteta i aktivista. Postavlja se ipak pitanje koliko su svi ti „recepti“ realno primenljivi u siromašnim i manje uređenim sistemima, poput našeg?

– Terojia u mojoj knjizi se bavi aktuelanim razvojnim procesima u kulturi i istraživanjem. I u tom smislu su dati primeri pored evropskih insitucija i primeri naših organizacija i insitucija koje prate savremeni koncept. Kao što sam predhodno pomenula, partnerska saradnja sa međunarodnom insitucijama na nivou Evorpe donosi, pored razvojnih, i finansijska sredstva. U mnogim segmentima ne zaostajemo mnogo, ali je potrebno izbalasnirati razvojne procese na nivou grada. Ne donosim krajnja rešenja, nego se bavim unapređenjem razvoja u sektoru. Dakle, ne radi se o proceni i vrednovanju kulturnih projekata temeljenih na iskustvima internacionalnih organizacija, univerziteta i aktivista, nego na razmeni ideja i znanja. I, dakako, partnerskim projektima. 

Naučna monografija „Nova paradigma kreativne ekonomije“, takođe objavljena pod okriljem Kulturnog centra Vojvodine „Miloš Crnjanski”,  ukazuje na nove pravce razvoja kreativne ekonomije, pa čak i nova filozofska promišljanja na tom polju. Nažalost, i ovde se naprsto nameće pitanje kako napraviti iskorak ako zapravo još nismo ni naučili da hodamo?

– Mislim da je važno prikazati kako će se kreativna ekomonija razvijati dalje, šta dolazi posle kreativnih industrija, upravo u preduzetništvu, unapređenju rada insitucija kroz primenljive inovacije u menadžementu. Takođe, ne dajemo u monografiji krajnja rešenja nego analiziramo paradigmu kreativne ekonomije. Želeli smo da se taj pojam ozbiljnije shvati, da se ne banalizuje što je često prisutno kod nas, da se više radi na istraživanju i razvoju, i produbi znanje. Kada se to desi onda ćemo moći reći da je kreativna ekonomija kod nas ima efekta na razvojne procse u kulturi.

U posebno zanimljivom poglavlju „Nove paradigme“ promišlja se na temu nacionalne kulture u kontekstu nacionalne ekonomije. „Sve veći broj zemalja sa različitim kulturnim profilima beleži rastuće učešće i značaj kreativnog sektora“, ukazuje autor dr Branko Radulović. Gde smo tu mi?

– U tom radu Branko Radulović se u kontekstu insitucionalne ekonomije bavi nacionalnom kulturom, njenim uticajem na kreativnost I njenim ekonomskim ishodima. To jeste istraživanje naše kreativne ekonomije. Posmatrajući kroz nekoliko performasi kreativnog sektora imkoristeći se dimenzijama kulture koje je razvio Holandski profesor Het Hostede, dolazi do interesantnih rezultata. Pre svega, individualizam, kao jedna od dimenzija kulture, ne mora imati značajan uticaj na razvoj kreativnog sektora i inovacije, za razliku od distance moći i averzije prema riziku koje su u ovim istraživanjem potvrđene kao bitne odrednice kreativnih rezultata. Karakteristike društva koja neguje jake veze između članova I u kojima pojedinci vode vise računa o zajedničkom , nego o pojedinačnim interesima  mogu imati značajan uticaj na stvaralaštvo I inovacione procese. To sam takođe pominjala u odgovoru kod prvog pitanja. Tu se otvaraju nova pitanja ka kreativnoj ekonomiji i faktora koji mogu oblikovati njegov razvoj.  

        M. Stajić