Биљана Мицков, културулог: Професионализам пре елитизма

Њени радови су објављивани у Барселони, Великој Британији, Француској, Кини и Србији. Учествовала је у пројекту „European Expert Network on Culture”, а аутор и уредник је књига за издавачку кућу Роутледге публисхинг из Лондона, L’Harmattan из Париза, и Ренмин Univerzity Press iz Пекинга. Њена докторска дисертација номинована је за награду на Универзитету Сорбона у 2022. години. Изабрана је за експерта Савета Европе за културу у периоду 2022–2026. Истовремено је и професор је на елитној КЕДГЕ арт school у Паризу... 

 У домаћем окружењу, где се на културу гледа углавном као на трошак, необично звучи када се говори о њеном иновативном потенцијалу, што је управо један од фокуса Ваше књиге „The Цултурал Сецтор анд Сустаинабле Ецономиц Девелопмент: Innovation анд th4 Цреативе Economy ин Еуропеан Цитиес offers “?

– Књига говори о одрживости система, па у том контексту не можемо више гледати на културу као на трошак. Култура је стуб развоја и мора бити саставни део развојних процеса нашег друштва. Културна политка, која се доноси на нивоу Републике, то јасно подразумева. Друга је ствар што ми не можемо да прихватимо промене у том смлислу. Дакле, у књизу су јасно покривени и истражене неке од наших институција и видно је како оне кореспондирају са осталим институцијама у Европи. Мање више ситуација је слична у централној и источној Европи, са великом разликом у односу на развојне процесе у Француској и Шпанији, али такође не могу рећи да ми нисмо извор иновација па и одрживог развоја ако погледамо неке од наших НВО који се баве артом и културом. У том смислу потребно је имплементирати ствари и заиста градити тај стуб. Једноставно, нема више елитизма него професионализма. Појединац не значи ништа ако се не ради на ширем развоју. То је један од наших проблема.

Једва смо се навикли на термин „иновативни екосистем”, а Ви нам предочавате „културни екосистем”, који је при томе још и одржив. Да ли се ради само о теоријском концепту, или је он реално остварив и у пракси ?

– Наравно да јесте. Видите, ми у Новом Саду смо за време године у којој смо носили титулу Европске престонице културе установили јачи културни екосистем кога сада треба континуирано развијати и надограђивати. То је одличан пример, јер културни екосистем омогућава грађанима бољи живот у сваком смислу. А одрживост зависи од тога како га спроводимо и колико водимо рачуна о њему. И то није само условљено финансиским средствима него избалансираношћу система на нивоу градова.

Међу важним аспектима књиге „The Цултурал Сецтор” свакако су и анализе признатих савремених теоретичара који посматрају праксе развијених европских градова као моделе и смернице за средине попут наше. На сличном фону су и поједини прилози у зборнику који сте приредили „Будућност културе“, где се, између осталог, процена и вредновање културних пројеката темељи на искуствима интернационалних организација, универзитета и активиста. Поставља се ипак питање колико су сви ти „рецепти“ реално применљиви у сиромашним и мање уређеним системима, попут нашег?

– Теројиа у мојој књизи се бави актуеланим развојним процесима у култури и истраживањем. И у том смислу су дати примери поред европских инситуција и примери наших организација и инситуција које прате савремени концепт. Као што сам предходно поменула, партнерска сарадња са међународном инситуцијама на нивоу Еворпе доноси, поред развојних, и финансијска средства. У многим сегментима не заостајемо много, али је потребно избаласнирати развојне процесе на нивоу града. Не доносим крајња решења, него се бавим унапређењем развоја у сектору. Дакле, не ради се о процени и вредновању културних пројеката темељених на искуствима интернационалних организација, универзитета и активиста, него на размени идеја и знања. И, дакако, партнерским пројектима. 

Научна монографија „Нова парадигма креативне економије“, такође објављена под окриљем Културног центра Војводине „Милош Црњански”,  указује на нове правце развоја креативне економије, па чак и нова филозофска промишљања на том пољу. Нажалост, и овде се напрсто намеће питање како направити искорак ако заправо још нисмо ни научили да ходамо?

– Мислим да је важно приказати како ће се креативна екомонија развијати даље, шта долази после креативних индустрија, управо у предузетништву, унапређењу рада инситуција кроз применљиве иновације у менаџементу. Такође, не дајемо у монографији крајња решења него анализирамо парадигму креативне економије. Желели смо да се тај појам озбиљније схвати, да се не банализује што је често присутно код нас, да се више ради на истраживању и развоју, и продуби знање. Када се то деси онда ћемо моћи рећи да је креативна економија код нас има ефекта на развојне процсе у култури.

У посебно занимљивом поглављу „Нове парадигме“ промишља се на тему националне културе у контексту националне економије. „Све већи број земаља са различитим културним профилима бележи растуће учешће и значај креативног сектора“, указује аутор др Бранко Радуловић. Где смо ту ми?

– У том раду Бранко Радуловић се у контексту инситуционалне економије бави националном културом, њеним утицајем на креативност И њеним економским исходима. То јесте истраживање наше креативне економије. Посматрајући кроз неколико перформаси креативног сектора имкористећи се димензијама културе које је развио Холандски професор Хет Хостеде, долази до интересантних резултата. Пре свега, индивидуализам, као једна од димензија културе, не мора имати значајан утицај на развој креативног сектора и иновације, за разлику од дистанце моћи и аверзије према ризику које су у овим истраживањем потврђене као битне одреднице креативних резултата. Карактеристике друштва која негује јаке везе између чланова И у којима појединци воде висе рачуна о заједничком , него о појединачним интересима  могу имати значајан утицај на стваралаштво И иновационе процесе. То сам такође помињала у одговору код првог питања. Ту се отварају нова питања ка креативној економији и фактора који могу обликовати његов развој.  

        М. Стајић