Aleksandar Saša Milosavljević, teatrolog: Razgonetanje teatra

Bilo da je reč o književnoj periodici, književnosti, kritici – posvećenoj pozorišnoj umetnosti, Saša Milosavljević je vrlo često ili autor, ili urednik. Od priznanja, računajući samo pozorišnu kritiku, osvojio je „Zlatno pero“ Tanjuga i nekoliko Sterijinih nagrada. Radio je i kao upravnik, direktor drame i umetnički direktor (Srpsko narodno pozorište), selektor, član žirija, redakcija, festivalskih saveta... I sada radi. Neumorno, predano, celim bićem. A ne glumi.

Najaktuelnije su vaše knjige o Ljuboslavu Majeri i Miri Stupici Feliksa Pašića. Šta je isto, a šta vas uvek iznenadi kada istražujete u tom „začaranom“, da ne kažemo Bermudskom trouglu: glumci – reditelji – pisci?

Bermudski trougao je metafora misterije čiji je rezultat katastrofa, no u vašem pitanju ga doživljavam kao zagonetku vezanu za kreativnost i teatarsko stvaralaštvo. Knjigu o Majeri, nastalu na tragu monografije na slovačkom Pavela Matuha, pisao sam i pravio fokusirajući se na zagonetke uspostavljene između reditelja, pisca i glumca, ali i publike – onu o stvaralaštvu reditelja koji skromnost nije prihvatio kao obol koji se uplaćuje na račun široke popularnosti, no kao temeljni princip svoje umetnosti. S monografijama o Dejanu Mijaču Darinke Nikolić i Egonu Savinu Dejana Penčića Poljanskog, ova o Majeri čini niz knjiga o angažmanu reditelja koji su, zajedno s Borom Hanauskom, Jurijem Rakitinom (o kojima je pisala Milena Leskovac) i Dimitrijem Đurkovićem (čiju monografiju je priredio Petar Marjanović), vezali karijere za Srpsko narodno pozorište i učinili ga relevantnim evropskim teatarom. One formiraju mozaik koji otkriva raznolikost poetika, individualnost i neponovljivost, ali i ukazuje na konstantu: uprkos zakonomernostima i katkad strogim pravilima, genijalnost nije moguće objasniti. A samim tim ni odgonetnuti čaroliju stvaralaštva.

Drugačije je s rukopisom iz ostavštine Feliksa Pašića, briljantnog kritičara i dokumentariste, osnivača i urednika pozorišnih novina „Ludus“, mog učitelja i prijatelja. Specifičnost knjige Ta divna ženska bića nije u onome što je Pašić otkrio pišući o slavnoj glumici, jer je Mira zagonetke o svom životu razrešila autobiografijom Šaka soli i intervjuima koje je, između ostalih, s njom uradio sâm Feliks (u knjizi Glumci govore), nego je u tome kako Pašić piše o Stupici. Priređujući rukopis moj zadatak je bio da ne narušim magiju Feliksovog pisanja, ali i ukažem da u onom Bermudskom trouglu postoji još jedan elemenat misterije – kritičarsko-teatrološke i novinarske provenijencije, takođe značajan za razumevanje zagonetke teatra.

U svetu pozorišta, poznati ste i kao član uredništva časopisa „Scena“. Koje su nove teme i koja su kretanja unutar ovog književnog formata?

„Scena“ će, uprkos sadašnjoj neizvesnosti, najaviti 65. Pozorje razgovorima sa selektorom Svetislavom Jovanovim i selektorkom „Druge scene“ Ivonom Janjić, objaviće drame Đorđa Kostića, nagrađenu na Konkursu Pozorja, i hrvatske spisateljice Marine Vujčić, eseje Mirjane Miočinović o dramama Milene Marković, Biserke Rajčić o Gabrieli Zapolskoj, emancipovanoj protivnici feminizma, i Jovane Bojović o režijama Dunda Maroja Bojana Stupice, Miroslava Belovića i Kokana Mladenovića, a zaviriće i u Arhiv Novog Sada da vidimo kako je ovaj grad pokušavao da dođe do zgrade teatra...

Kada pišete pozorišnu kritiku, a u poslednje vreme ste jedan od najistaknutijih pozorišnih kritičara kod nas sa, već se može reći, nizom Sterijinih nagrada, na šta posebno obraćate pažnju i da li bi ste podelili neka dragocena iskustva, a možda izdvojili i ono za šta smatrate da je nedaća?

Uz teorijsko znanje, važno mi je iskustvo s procesom nastanka predstave, a najvažnije je, verujem, voleti teatar sa svim njegovom manama, te u sebi prevazići činjenicu da je apsolutno sve u pozorištu – laž. Apsurd je da ona u dobrim predstavama rezultira najubojitijim istinama o životu.

Iz sezone u sezonu, suočeni smo često sa kontradiktornim ocenama da je naše pozorište ovakvo, onakvo, da je čas dramski tekst u krizi, čas rediteljska struka, da nam nevalja repertoarska politika, da odumire publika... Kakvo je vaše mišljenje o tome, ima li nešto takoreći stabilno i vredno pažnje ili nema, stasavaju li nove generacije autora, nasleđuju li išta?

Kriza je sudbina drame i teatra, bez nje oni ne bi postojali, niti bi se stalno menjali. No, kriza našeg pozorišta je posledica odumiranja svesti o značaju kulture. Teško je ovde baviti se teatrom, a pisati o njemu deluje beznadežno. Moja sreća je što 30 godina pišem za Treći program Radio Beograda, gde ničim nisam ograničen, a to je ogromna privilegija u društvu u kojem se sistematski guši kritički diskurs. Stasava naraštaj pozorišnih stvaralaca koji neće čekati u redu za rad u postojećim teatrima, nego će ga stvarati gde stignu, jer pozorište u svakom prostoru može da saopštava istinu. Oni će održati vitalnost teatra.

U svetlu/ tami pandemije korone, pada mi na pamet da vas pitam kad ste se vi zarazili virusom pozorišne umetnosti, koliko je trajala inkubacija, kakvi su bili simptomi i da li vam ima leka, pogotovo sad kada nema pozorišta koje po definiciji zahteva takozvani socijalni kontakt?

Duga je to priča. Počinje kad su me još detetom majka i tetka vodile u teatar, nastavlja se na Bitefu slučajnim gledanjem Ajnštajna na plaži; inkubacija je okončana angažmanom u amaterskom pozorištu, a onda i bratovljevom molbom da napišem kritiku o jednoj predstavi, jer su njegove fotke mogle biti objavljene samo uz kritiku. Niz slučajnosti ili deo bermudske misterije?

Pada li vama na pamet da napišete još nešto?

Odavno pišem „još nešto“, a ponešto od toga, malog obima, sam objavljivao ili je izvedeno u pozorištu, istina davno. Čitanje napisanog, doterivanje skica i pisanje mi pomažu da izađem na kraj i sa ovom čamotinjom.

Igor Burić