VOJVOĐANSKI SIMFONIJSKI ORKESTAR NA SJAJAN NAČIN OTVORIO BEMUS Kaufman, VSO i pet biseva
Već nekoliko puta otvaranje Beogradskih muzičkih svečanosti je pripalo nekom od vrhunskih svetskih operskih umetnika, pa smo posle Ramona Vargasa, Angele Georgiju i Čalsa Kastronova, Marije Guljegine, Tomasa Hempsona i Brina Tervela, na inicijalnom svečanom koncertu 56. Bemusa prvi put u našoj zemlji čuli i možda najslavnijeg, najsvestranijeg i za publiku najprivlačnijeg, a na međunarodnim pozornicama još vrlo aktuelnog i atraktivnog, nemačkog tenora Jonasa Kaufmana.
Novo je da se festival vratio i u Plavu salu nedavno obnovljenog Centra „Sava“, ali i da je za saradnju sjajnom umetniku odabran Vojvođanski simfonijski orkestar pod vođstvom Johena Ridera.
„Vlasnika“ jednog od najlepših tenorskih glasova današnjice, sposobnog za najistančanije dinamičko nijansiranje i besprekorno dosezanje i najviših tonova, pa i stvaranje najsonornijih alikvota, a pritom i beskrajno senzibilnog, prijatnog izgleda i šarma, rado bismo videli i u nekoj operskoj predstavi na našoj sceni. Na sreću i u ovoj koncertnoj formi, uz pažljivu i proosećanu saradnju našeg odlično pripremljenog ansambla, mogli smo doživeti njegov vanserijski scenski nastup, harizmu i magično dejstvo na posetioce. Međutim, ipak smo ostali s utiskom da je iskusni nemački dirigent Johen Rider, bar što se tiče prvog dela večeri, mogao da iz orkestra, odavno spremnog za interpretacije žanrovski najrazličitijeg repertoara, dobije ekspanzivniji i snažnji zvuk.
Ako se tako činilo da njegove izražajne mogućnosti stavlja u drugi plan, u drugom delu koncerta izvođenje je dobilo na željenoj ekspresivnosti, intenzitetu i uverljivosti, što je široki auditorijum toplo nagradio. Ne i potpuno standardni izbor operskih arija i nešto neuobičajeniji odabir operetskih numera i „hitova“ iz filmske muzike, povezivan je s uzorno donetim opsežnijim instrumentalnim tačkama, pa je u prvom delu koncerta odnos arija i orkestarskih odlomaka (iz opera Ponkijelija, Bizea i Pučinija) bio četiri prema četiri, u drugom pet prema dva (Uvertira iz Leharove operete Zemlja smeška i Supermenov marš iz muzike za istoimeni film Džona Vilijamsa). Posle uobičajenog orkestarskog uvoda s Uvertirom za Belinijevu operu Norma, već prvo Kaufmanovo predavanje arije Enca iz kod nas gotovo neizvođene (pa i u svetu retko postavljane) Ponkijelijeve Đokonde otkrilo je njegovu prefinjenu osećajnost i vrhunsko tehničko majstorstvo, koji su potom krasili i potresno, tonski bogato, toplo i duboko proživljeno (a orkestarski lepo uvedeno) ljubavno priznanje Don Hosea Karmen, ali i dramatično Kavaradosijevo opraštanje od života i Toske.
Vrhunac umetničke kretaivnosti ostvaren je, razumljivo, na kraju prvog dela programa s emocionalno snažnom i tonski rafiniranom, a istovremeno i tako prirodnom ispovešću pesnika i revolucionara Šenijea iz Đordanove opere Andrea Šenije (u kojoj je svojevremeno, u naslovnoj partiji, zajedno s našim baritonom Željkom Lučićem trijumfovao u Kovent gardenu). Za širi auditorijum, pa i za potpisnicu ovih redova, još blistaviji utisak Kaufman je ostavio u drugom delu nastupa, možda i zbog upečatljivije orkestarske saradnje, ali i zbog neverovatne činjenice da je, kako se bližio kraj, pevao raskošnije, svežije, lakše i „jednostavnije“, i kako je izgledalo, „obnovljenom“ i jarkijom osetljivošću. Neumoran i posle dve operetske arije Franca Lehara i Imrea Kalmana za redom, i tri bisera iz filmske muzike Enija Morikonea (Bilo jednom u Americi i Misija) i Franca Cimera (Gladijator), nesebično je i punim srcem i glasom, te ogromnim umetničkim iskustvom, a nadasve u visokoj i još moćnijoj pevačkoj formi, poklonio egzaltiranoj publici čak pet „biseva“.
Marija Adamov