ВОЈВОЂАНСКИ СИМФОНИЈСКИ ОРКЕСТАР НА СЈАЈАН НАЧИН ОТВОРИО БЕМУС Кауфман, ВСО и пет бисева
Већ неколико пута отварање Београдских музичких свечаности је припало неком од врхунских светских оперских уметника, па смо после Рамона Варгаса, Ангеле Георгију и Чалса Кастронова, Марије Гуљегине, Томаса Хемпсона и Брина Тервела, на иницијалном свечаном концерту 56. Бемуса први пут у нашој земљи чули и можда најславнијег, најсвестранијег и за публику најпривлачнијег, а на међународним позорницама још врло актуелног и атрактивног, немачког тенора Јонаса Кауфмана.
Ново је да се фестивал вратио и у Плаву салу недавно обновљеног Центра „Сава“, али и да је за сарадњу сјајном уметнику одабран Војвођански симфонијски оркестар под вођством Јохена Ридера.
„Власника“ једног од најлепших тенорских гласова данашњице, способног за најистанчаније динамичко нијансирање и беспрекорно досезање и највиших тонова, па и стварање најсонорнијих аликвота, а притом и бескрајно сензибилног, пријатног изгледа и шарма, радо бисмо видели и у некој оперској представи на нашој сцени. На срећу и у овој концертној форми, уз пажљиву и проосећану сарадњу нашег одлично припремљеног ансамбла, могли смо доживети његов вансеријски сценски наступ, харизму и магично дејство на посетиоце. Међутим, ипак смо остали с утиском да је искусни немачки диригент Јохен Ридер, бар што се тиче првог дела вечери, могао да из оркестра, одавно спремног за интерпретације жанровски најразличитијег репертоара, добије експанзивнији и снажнји звук.
Ако се тако чинило да његове изражајне могућности ставља у други план, у другом делу концерта извођење је добило на жељеној експресивности, интензитету и уверљивости, што је широки аудиторијум топло наградио. Не и потпуно стандардни избор оперских арија и нешто неуобичајенији одабир оперетских нумера и „хитова“ из филмске музике, повезиван је с узорно донетим опсежнијим инструменталним тачкама, па је у првом делу концерта однос арија и оркестарских одломака (из опера Понкијелија, Бизеа и Пучинија) био четири према четири, у другом пет према два (Увертира из Лехарове оперете Земља смешка и Суперменов марш из музике за истоимени филм Џона Вилијамса). После уобичајеног оркестарског увода с Увертиром за Белинијеву оперу Норма, већ прво Кауфманово предавање арије Енца из код нас готово неизвођене (па и у свету ретко постављане) Понкијелијеве Ђоконде открило је његову префињену осећајност и врхунско техничко мајсторство, који су потом красили и потресно, тонски богато, топло и дубоко проживљено (а оркестарски лепо уведено) љубавно признање Дон Хосеа Кармен, али и драматично Каварадосијево опраштање од живота и Тоске.
Врхунац уметничке кретаивности остварен је, разумљиво, на крају првог дела програма с емоционално снажном и тонски рафинираном, а истовремено и тако природном исповешћу песника и револуционара Шенијеа из Ђорданове опере Андреа Шеније (у којој је својевремено, у насловној партији, заједно с нашим баритоном Жељком Лучићем тријумфовао у Ковент гардену). За шири аудиторијум, па и за потписницу ових редова, још блиставији утисак Кауфман је оставио у другом делу наступа, можда и због упечатљивије оркестарске сарадње, али и због невероватне чињенице да је, како се ближио крај, певао раскошније, свежије, лакше и „једноставније“, и како је изгледало, „обновљеном“ и јаркијом осетљивошћу. Неуморан и после две оперетске арије Франца Лехара и Имреа Калмана за редом, и три бисера из филмске музике Енија Мориконеа (Било једном у Америци и Мисија) и Франца Цимера (Гладијатор), несебично је и пуним срцем и гласом, те огромним уметничким искуством, а надасве у високој и још моћнијој певачкој форми, поклонио егзалтираној публици чак пет „бисева“.
Марија Адамов