UZ IZLOŽBU DRAGOLJUBA ADŽIĆA ADŽE U HOLU ZGRADE RTV-a Osećaj vremena i prostora

Od njega je primio način mišljenja, komponovanja, uplitanja teorijskih postulata, dvosmislenost značenja sveta privida, sveta realnosti i njegovih senki i odblesaka, ali i značaj i vrednost korena, nasleđa i kontinuiteta – sopstvenih i onih inherentnih podneblju i naciji, kao i arhetipova na kojima se zasnivaju stare civilizacije – od Vavilona i Egipta, do Grčke i Rima. 

Od samih početaka, Adžić je pristupio keramici kao autonomnoj disciplini, a ne kao utilitarnoj formi u službi svakodnevnih ličnih ili javnih potreba. Ušao je svet fantazmagorije, prvo stilizovanim i pojednostavljenim elementima i prepletima koji asociraju na etnološku keramiku, popularnu u to vreme kao izvor nadahnuća, s tamnijim glazurama i sjajem prirodnih boja, da bi kod njega vrlo brzo prevladao uticaj pojedinih opštih znanja i saznanja.  Zasnivao je svoja dela na mitskim ličnostima, legendarnim scenama ili knjževnim likovima (ikar, Posejdon, Pegaz, Hermes, Sizif, don kihot, kasnije će radove posvetiti Pohvali ludosti i erazmu roterdamskom) unoseći posebnu poetičku notu koja se ogledala u majstorski korišćenim bojenim efektima svetle glazure. Posebno su bile zapažene njegove plave nijanse za koje je Jasna Melvinger poetski rekla da se tu radi o umetnikovoj vezi s morem, Jadranom, Sredozemljem i Krašićima u kojima često boravi u vrela leta. 

Lirske glazure su se u blagom i pažljivom pretakanju prelivale iz jednog tona u drugi, iz jedne boje u drugu, što je davalo slikarski karakter njegovim delima. Osamdesetih godina prošlog veka, kao i mnogi njegovi savremenici, prošao je kroz – uvek aktuelan – period razmišljanja o modernoj civilizaciji kao izvorištu nagomilanih otpada, što je bila velika preokupacija i jednog od naših najrafiniranijih umetnika – Leonida Šejke. S druge strane, kod Adžića je ta faza doprinela njegovom još emancipovanijem odnosu prema onome što nudi disciplina moderne keramike – a to je traganje za autentičnim i novim putevima koji osluškuju damare života i vremena u kojem živi. 

Adžić je već 1972, započeo ciklus kojem će posvetiti mnoge svoje radove: ciklus osećaj vremena i prostora ostavio je bitnog traga i u njegovom ličnom pristupu problemima s kojima se egzistencijalno suočava, i u celokupnoj našoj umetnosti savremene keramike. Tim dugotrajnim ciklusom uspeo je da unese aktuelan trenutak nenametljive narativnosti, sa spojevima nespojivog, kao prostornim dijalozima ali i nečujnim dijalozima s posmatračima. Forme su postale smelije, otvorenije, kombinacije još zanimljivije i autentičnije, metamorfoze oblika ka geometrizaciji još radikalnije, s udaljenim asocijacijama na poznata značenja. Umetnikova keramoplastika dobija monumentalni karakter, čak i onda kada nije izuzetno velikih dimenzija što definitivno govori o upečatljivom likovnom rukopisu koji je uspeo da izgradi.

Uprkos mnogobrojnim naletima trendovski orijentisanih pomodnosti koje su zapljuskivale umetnost XX i XXI veka, sa svim svojim dobrim i lošim stranama, Dragoljub Adžić je ostao veran tradicionalnom poimanju umetničke veštine, alhemijski usmerene na kreativne procese čija se vanvremenska opredeljenost pronalazi u simboličkim nivoima vatre i peći na brdu najzanimljivije tvrđave na ovim prostorima, Petrovaradinskoj tvrđavi, na kojoj je izveo veliki broj izuzetnih umetničkih dela, i gde danas isto to čini i njegov sin Aleksandar Adžić, nastavljujući poslanje koje mu je ostavljeno u amanet da traje i u budućnosti. O radu Dragoljuba Adžića pisali su mnogobrojni stručnjaci i poznavaoci umetničkih poduhvata koji su dosledno isticali njegovu predanost i osobenu notu stila koji je decenijama kroz rad negovao. Njegova uravnotežena modernost i klasičnost istovremeno, izdvojili su ga kao naročitog predstavnika danas, pomalo zapostavljene discipline – umetničke keramike.

Danilo Vuksanović