УЗ ИЗЛОЖБУ ДРАГОЉУБА АЏИЋА АЏЕ У ХОЛУ ЗГРАДЕ РТВ-а Осећај времена и простора
У мноштву појава на уметничкој сцени Војводине и Србије, посебно место припада познатом уметнику керамичке дисциплине Драгољубу Аџићу, чија је уметничка делатност започета крајем шездесетих година прошлог века, одмах након дипломирања на Академији, потоњем Факултету примењених уметности 1969. године, у класи знаменитог професора Ивана Табаковића.
Од њега је примио начин мишљења, компоновања, уплитања теоријских постулата, двосмисленост значења света привида, света реалности и његових сенки и одблесака, али и значај и вредност корена, наслеђа и континуитета – сопствених и оних инхерентних поднебљу и нацији, као и архетипова на којима се заснивају старе цивилизације – од Вавилона и Египта, до Грчке и Рима.
Од самих почетака, Аџић је приступио керамици као аутономној дисциплини, а не као утилитарној форми у служби свакодневних личних или јавних потреба. Ушао је свет фантазмагорије, прво стилизованим и поједностављеним елементима и преплетима који асоцирају на етнолошку керамику, популарну у то време као извор надахнућа, с тамнијим глазурама и сјајем природних боја, да би код њега врло брзо превладао утицај појединих општих знања и сазнања. Заснивао је своја дела на митским личностима, легендарним сценама или књжевним ликовима (икар, Посејдон, Пегаз, Хермес, Сизиф, дон кихот, касније ће радове посветити Похвали лудости и еразму ротердамском) уносећи посебну поетичку ноту која се огледала у мајсторски коришћеним бојеним ефектима светле глазуре. Посебно су биле запажене његове плаве нијансе за које је Јасна Мелвингер поетски рекла да се ту ради о уметниковој вези с морем, Јадраном, Средоземљем и Крашићима у којима често борави у врела лета.
Лирске глазуре су се у благом и пажљивом претакању преливале из једног тона у други, из једне боје у другу, што је давало сликарски карактер његовим делима. Осамдесетих година прошлог века, као и многи његови савременици, прошао је кроз – увек актуелан – период размишљања о модерној цивилизацији као изворишту нагомиланих отпада, што је била велика преокупација и једног од наших најрафиниранијих уметника – Леонида Шејке. С друге стране, код Аџића је та фаза допринела његовом још еманципованијем односу према ономе што нуди дисциплина модерне керамике – а то је трагање за аутентичним и новим путевима који ослушкују дамаре живота и времена у којем живи.
Аџић је већ 1972, започео циклус којем ће посветити многе своје радове: циклус осећај времена и простора оставио је битног трага и у његовом личном приступу проблемима с којима се егзистенцијално суочава, и у целокупној нашој уметности савремене керамике. Тим дуготрајним циклусом успео је да унесе актуелан тренутак ненаметљиве наративности, са спојевима неспојивог, као просторним дијалозима али и нечујним дијалозима с посматрачима. Форме су постале смелије, отвореније, комбинације још занимљивије и аутентичније, метаморфозе облика ка геометризацији још радикалније, с удаљеним асоцијацијама на позната значења. Уметникова керамопластика добија монументални карактер, чак и онда када није изузетно великих димензија што дефинитивно говори о упечатљивом ликовном рукопису који је успео да изгради.
Упркос многобројним налетима трендовски оријентисаних помодности које су запљускивале уметност XX и XXI века, са свим својим добрим и лошим странама, Драгољуб Аџић је остао веран традиционалном поимању уметничке вештине, алхемијски усмерене на креативне процесе чија се ванвременска опредељеност проналази у симболичким нивоима ватре и пећи на брду најзанимљивије тврђаве на овим просторима, Петроварадинској тврђави, на којој је извео велики број изузетних уметничких дела, и где данас исто то чини и његов син Александар Аџић, настављујући послање које му је остављено у аманет да траје и у будућности. О раду Драгољуба Аџића писали су многобројни стручњаци и познаваоци уметничких подухвата који су доследно истицали његову преданост и особену ноту стила који је деценијама кроз рад неговао. Његова уравнотежена модерност и класичност истовремено, издвојили су га као нарочитог представника данас, помало запостављене дисциплине – уметничке керамике.
Данило Вуксановић